Diablo IV

Ljubitelji Diablo franšize su čekali više od 10 godina da Blizzard izbaci četvrti deo. U međuvremenu su imali prilike da odigraju ekspanziju za trojku, obnove gradivo igrajući Diablo II: Resurrected, a i da se okušaju u mobilnoj verziji zvanoj Diablo Immortal. Uprkos lošoj reputaciji koju je stekao Blizzard poslednjih godina, jauk zajednice za novom igrom bio je veliki.

Iako se moj susret sa Diablo franšizom vezuje se za drugi deo, nikad nisam bio zagriženi poštovalac iste. Kasniji izlazak trećeg dela takođe me nije oduševio, a kamoli prikovao za stolicu. Danas, na četvrti deo gledam iz malo drugačije perspektive jer mi se u međuvremenu izmenio ukus – nije posledica korona virusa, već igranja nekih drugih akcionih RPG naslova.

Odmah bih pohvalio razvojni tim za sjajan umetnički prikaz sveta. U poređenju sa prethodnim delovima, mapa deluje znatno veće, sa dosta više detalja. Atmosfera je prožeta neprestanim ratom između anđela i demona, a u prvom planu je stavljena Lilith, jedan od tvoraca Sanctuarya (sveta u kome žive ljudi). Uvod u priču ostavlja zaista snažan utisak zahvaljujući čuvenim Blizzardovim mini filmićima.

Zadatak da se zaustavi Lilith pada na pleća glavnog protagoniste, koji može da bude Barbarian, Druid, Sorcerer, Rouge i Necromancer. Sve klase su dostupne od izlaska igre, što nije bio slučaj sa prethodnim naslovom. Moj fokus je bio prvenstveno na Sorcerer klasi, a malo sam eksperimentisao sa Barbarianom i Necromancerom. Od početka do kraja može da se menja težina igranja, a posle prelaska priče dobijaju se još teži načini igranja.

Okruženje se adaptira prema vašem nivou, što znači da ne postoje lakše oblasti, svaki kutak može da bude izazov. Najlakša težina igranja je zaista smešna i treba je preskočiti jer ne nudi ama baš nikakav izazov. Kontrole mogu da se lako podešavaju prema željenom stilu igranja – meni je bilo potrebno da promenim način na koji funkcioniše kretanje i ispaljivanje magija. Po difoltu mnogo toga može da se odradi jednim klikom miša, što meni nije odgovaralo za Sorcerera.

Neprijatelji su poprilično raznovrsni u zavisnosti od regije i čina koji trenutno prelazite. U toku same radnje postoji mnoštvo prilika za pravljenje raznovrsnih bildova. Pošto je nametnut ‘always online’, igra će delovati dosta živopisnija, zbog prisustva drugih igrača. To naročito dolazi do izažaja prilikom rešavanja world eventova, gde zajedno sa drugim kompanjerosima čistite Sanctuary od raznih demona i ostalih sektaša.

Plaćanje realnim novcem nije stavljeno u prvi plan, što je okej, ali mislim da bi igra koja toliko košta (od 70 do 100 dolara) trebalo potpuno da odstrani bilo kakav vid doplate. Ali pošto ne živimo u normalnom, a kamoli moralnom svetu, onda prosto oguglamo na takav vid ponašanja. Svi dodaci su vezani za kozmetiku, što znači da teško zarađeni novac nećete trošiti na oružje ili opremu.

Što se tiče svega što kampanja nudi, mislim da je potaman i da će igrači moći da utroše dosta kvalitetnih sati s obzirom na bezbroj mogućnosti u vidu različitih bildova i skill treeova. Dajem zeleno svetlo za kupovinu jer je Diablo IV ne samo ispravio dosta toga lošeg u odnosu na prethodnika, nego pažljivo poboljšao već postojeći koncept, na najoptimalniji način.

Autor teksta: Filip Kojić

Za potrebe testiranja, igru ustupio ComputerLand.rs

Ova recenzija se prvenstveno odnosi na kampanju jer nisam imao prilike da se detaljnije pozabavim end-game sadržajem koji je dosta ozbiljniji od osnovne igre. U narednom periodu, ukoliko mi obaveze dozvole, dopuniću recenziju i za taj segment.