U svetu video igara nagle promene u franšizama izazivaju mnoštvo kontroverzi, a predmet skorašnjih kritika bio je Wolfenstein: Youngblood. Na igru se sručila lavina negativnih i nemilosrdnih komentara, a retko koji od njih je nosio racionalnu kritiku utemeljenu na ličnom iskustvu. Šta je izazvalo tako burne reakcije kod publike? Prvo treba navesti to da je Youngblood dosta otvorenijeg tipa u odnosu na prethodnike i da unosi RPG elemente koji potpuno menjaju dinamiku priče. Drugi, verovatno važniji razlog brojnih kritika je smena protagonista Youngblooda – stari dobri Bi Džej Blaskovic je otišao u “privremenu penziju”, a u ubijanju zlih nacista ga smenjaju otkačene, ali ne i zanimljive ćerke Sofija i Džes. Pošto su u pitanju sestre, Youngblood snažno promoviše kooperativni onlajn režim, ali je i za one bez prijatelja ostavljena opcija igranja sa botom.
Wolfenstein je sa poslednjim delom iscrpeo popriličan broj kvalitetnih ideja, pa bi kod igrača plasiranje sličnog proizvoda izazvalo prezasićenost. Rešenje je nađeno u angažovanju priznatog razvojnog studija po imenu Arkane, poznatog po Dishonored franšizi koja ima dosta sličnosti sa Youngbloodom. Uvedeni su leveli za likove i neprijatelje, kao i otvorenije oblasti. Igraču je dato više prostora za pronalaženje skrivenih mesta i za unapređivanja likova i njegovih veština putem levelovanja. Iako to na prvu loptu zvuči kao dobra stvar, ipak je u pitanju mač sa dve oštrice. Naime, pošto su misije podeljene na glavne i sporedne, dobar deo zadataka je jednostavan, i svodi se na eliminaciju nasumično razbacanih nacista po mapi. Tek pred sam kraj vidi se veća posvećenost u dizajniranju nivoa – igra tada postaje linearna, ali su zamke i neprijatelji smislenije raspoređeni.
Glavnih misija ima ukupno pet, ako uračunamo i uvodnu, što znači da ćete dobar deo vremena provesti u rešavanju sporednih misija, kako biste nagurali određeni level koji je potreban za rešavanje glavnih. Priča koja je po svojoj konstrukciji veoma kilava (“tinejdžerke spašavaju svet od nacista koji su zavladali svetom”), zbog novog koncepta postaje i dosta usporenija, što dodatno umanjuje njen značaj i potpuno baca u senku glavne junakinje. Mislim da je loš onaj koncept koji gleda level i na osnovu njega procenjuje da li je neko sposoban da reši određenu misiju. Dobra stvar je ta što se to ne oseća puno do samog kraja (postoji par tipova neprijatelja koji gutaju metke, ali nisu neuništivi). Kada se pojavi završni boss na poslednjem stvari postaju neverovatno frustrirajuće. Možete da budete i par nivoa jači od preporučenog, ali tip koga treba da ubijete jednostavno upija metke kao sunđer. Borba je nerešiva ukoliko je prelazite sa botom, jer je potrebna koordiancija između sestara, odnosno igrača, kako bi se porazio nacista na” steroidima”.
Na početku igre možete da izaberete da li ćete igrati Sofiju ili Džes, a izbor nikako ne utiče na sam način igranja, pošto sva oružja i veštine mogu da poseduju i jedna i druga. Ukoliko ste host, sve dok vas neko ne nađe (ukoliko ste uključili tu opciju), drugom sestrom upravlja bot. Igrač svog lika može da unapređuje putem poena koje dobija levelovanjem. Poenima unapređuje osnovne karakteristike, kao što su zdravlje i oklop, ali i pojedine veštine, poput nevidiljivosti. Takođe, in-game novcem moguće je kupiti različita poboljšanja za oružja i veoma su raznovrsna. Sestre između sebe dele tri života, a ako ih iscrpe, onda se vraćate na početak misije. Ovaj koncept mi se jako sviđa i mislim da na pravi način kažnjava igrača za loše igranje ili nesmotrenost. Širom mape su raspoređene kutije u kojima se nalazi različita oprema, a između ostalog tu su i dodatni životi. Oružja su zaista jedinstvena i veoma zabavna za korišćenje. Nažalost nevidljivost nema značajniju ulogu u igri, a jedino je korisna kada se maksimalno unapredi.
Rad same igre bih opisao kao gužvavu i iscepanu majicu kojoj je urađeno peglanje, ali ne i krpljenje. Po izlasku dosta igrača se žalilo na vizuelne probleme, kao što su crne linije i crni kvadrati koji su prekrivali ekran. Kod mene se javio problem sa zvukom koji je seckao u pojedinim momentima. Veoma sam tolerantan kada je reč o ovakvim stvarima, ali taj pakao u mojim ušima je i mene potpuno izludeo. Srećom najnovijim apdejtom stvari su ispravljene i sada igra radi sasvim pristojno, ali je posebno tužno videti da vizuelno kvalitetan naslov padne na tako prostom testu. Grafički Wolfenstein: Youngblood je izvanredan, a Pariz u kom se odvija radnja igre je neverovatno dobro dizajniran. Likovi su i karakterno, a i po izgledu osrednje osmišljeni, pa će kao takvi biti potpuno zaboravljeni.
Wolfenstein: Youngblood je naslov koji definitivno morate da probate kako biste znali da li vam se dopada, a gledanje komentara i recenzija vam u tome neće pomoći. Pošto je primarni fokus stavljen na kooperativni režim, najbitnije je da imate nekog s kim biste igrali ovaj naslov. Bethesda je osmislila Deluxe izdanje, u kom je dala buddy pass, što je jako dobra stvar jer vam omogućava da pozovete bilo kog prijatelja da igra sa vama za džabe. Postoji dosta segmenata gde je igra poprilično kilava, naročito po pitanju same radnje i likova, ali je ipak veoma zabavna i pruža nešto novo kada je reč o kooperativnim pucačinama iz prvog lica.
Autor teksta: Filip Kojić
Za potrebe testiranja, igru ustupio CD MEDIA.
