Supraland

U današnje vreme tona đubreta se pojavljuje na Steam platformi u formi različitih indie naslova koji svojim tvorcima služe kao laka zarada. Treba biti naročito sumnjičav ako na igri radi jedan čovek, jer su to uglavnom naslovi bez ikakve osnove, odnosno ideje. Jedan od retkih izuzetaka u ovoj priči je David Mjunih i njegov Supraland. U pitanju je naslov koji po dizajnu nivoa može da parira mnogim visokobudžetnim igrama. Iako je predstavljen kao mešavina Portala i Zelde, Supraland donosi sveže ideje, naročito po pitanju mozgalica koje su intuitivne i originalne.

Trejler za igru najbolje opisuje svet Supralanda – današanje mape su ogromne, a veličina im se broji u kilometrima kvadratnim. Potpuna suprotnost je Supraland, čija je mapa veličine devet metara kvadratnih. Naravno u pitanju je šala jer prema priči igre svet je napravio dečak u svojem dvorištu iza kuće, a uz pomoć „božanskih“ sposobnosti stvorio je dva naroda, plave i crvene koji jednog dana ulaze u konflikt zbog vode. Pošto je u naselju crvenih nestala voda, a za šta su plavci očiti krivci, vaš je cilj je da odete kao predstavnik crvenih do plavog kralja i da razgovarate u vezi novonastalog problema.

Na početku igre počinjete sa jednostavnom opremom koju treba vremenom da unapredite, a kasnije rešavanjem različitih misija dobijate pristup novim alatkama i novim oblastima. Princip napredovanja je dakle veoma sličan Portalu, ali svet je veoma različit. Mapa je otvorenog je tipa, a na njoj su raštrkani neprijateljski raspoloženi monstrumi, kao i različiti novčići koji služe za kupovinu opreme i dodataka. Postoji dosta skrivenih mesta na kojima se obično nalaze kovčezi koji kriju novčiće ili raznovrsna unapređenja.

Igra je jednostavno koncipirana – mozgalice nisu iritantno zahtevne, a ni glupe, već od igrača očekuju prosto razmišljanje, dok su borbe lake i lepo upotpunjuju svet. Skakanje sa jedne „platforme“ na drugu zahteva privikavanje jer čovek nema osećaj gde je kraj, odnosno ivica objekta sa koga skače. Isto može da se kaže i za borbe zbog toga što nije jasno sa kolike udaljenosti mogu da vas mačem zakače neprijatelji. U prvom trenutku, dok se ne priviknete na svet sve može da deluje konfuzno, ali kada počnete da pratite osnovne instrukcije crvenih NPC-eva sve postaje jasnije. Interakcija sa likovima je vrlo nalik na Little Big Planet i svodi se na čitanje kratkih govora koji mogu da budu od koristi za rešavanje misija ili pronalaženje tajnih mesta.

Kada pronađete prvo oružje igra postaje interesantnija jer se otvara dosta novih mogućnosti, a mozgalice postaju kompleksnije i zabavnije. Ako dobro skapirate ideju zagonetke u 99% slučajeva sve se lepo poklopi, što znači da nema bagova koji kvare igru, već je sve tečno i prosto. Postoji tačan redosled po kome prelazite misije, zbog čega ne možete da se nađete u pogrešnom delu mape gde vam treba neka posebna alatka za rešavanje misije.

Igra je grafički veoma kilava, ne zbog samog izgleda, već zbog jarkih i napadnih boja, kao i zbog lošeg osvetljenja. U opcijama nikako nisam uspeo da pogodim adekvatna podešavanja koja mi ne bi iritirala oči. Što se tiče grafičkog dizajna, veoma je interesantan i neverovatan, posebno ako se ima u vidu da ga je osmislio jedan čovek. Odnos veličina je dobar, pa dečak podseća na Gulivera, dok su plavi i crveni narodi zapravo minijaturni Liliputanci. Tehnički igra veoma solidno radi, ali se dešava povremeni pad FPS-a i na jačim konfiguracijama.

Neverovatno je kako je jedan čovek uspeo da osmisli igru koja traje nekih dvadesetak sati, a da je pritom oslobođena velikih bagova i problema. Mnogi visokobudžetni timovi to ne mogu da postignu, čak i posle mnogo godina razvoja i po nekoliko odlaganja. Treba dobro zapamtiti ime Davida Mjuniha jer je to redak primer dobrog i originalnog dizajnera nivoa koji je uspeo da razvije jedan od boljih naslova u 2019. godini!

Autor teksta: Filip Kojić