SnowRunner

Posao kamiondžije na prvi pogled izgleda kao relativno laka profesija, ali mnogi zaboravljaju da nisu sve kamiondžije iste sreće. Neki voze po autoputu satima i spavaju na odmaralištima u okviru benzinskih pumpi, a SnowRunner je tu da nam pokaže drugu stranu ove priče zasnovane na onima koji su imali manje sreće. U pitanju su oni kojima je u opisu posla da prevoze tovar u ekstremnim uslovima po veoma nezahvalnom terenu i koji se mogu samo nadati da blato u koje će uleteti nije dublje od očekivanog.

SnowRunner predstavlja nastavak na MudRunner i Spintires igre, samo što ovog puta dobijamo snežna prostranstva Aljaske (SAD). Za one koji više vole da kotrljaju točkove svojih kamiona po blatu, tu su Mičigen (SAD) i Tajmir (Sibir, Rusija) koji su sličniji prethodnim izdanjima u ovom serijalu. Zajednička stvar koja povezuje ove zone je da se svaka od njih suočava sa različitim nivoima zaostalosti na polju infrastrukture. Vaš zadatak je da pomognete izgradnju objekata poput mostova, da očistite puteve od odrona kao i da izvlačite vozila iz močvara.

Ovaj zadatak nije nimalo jednostavan, pošto postoji konstantna pretnja od zaglavljivanja u blatu i močvarnim područjima. Za početak je najbolje upoznati se sa okolinom, a to se radi putem izvidnica koje se uglavnom nalaze na brdima. Uz njihovu pomoć je moguće otkriti delove mape pre nego što krenete na put, omogućavajući lakše planiranje najbrže rute do odredišta. Na mapi nije moguće videti koliko je neki put prohodan, tako da je veoma čest slučaj da naizgled bezopasan put postane prava noćna mora. Zbog toga na raspolaganju imamo kuku koju možemo prikačiti za obližnji objekat (uglavnom drvo ili dalekovod) i koja nam može pomoći u vađenju iz bezizlaznih situacija. Naravno, pod uslovom da je taj obližnji objekat dovoljno blizu.

Veličina mape je iskreno jedna od najboljih stvari u vezi SnowRunnera. Prostranost i prelepi pejzaži stvarno pozitivno utiču na želju za istraživanjem i otkrivanjem što većeg dela mape. Nažalost, ni SnowRunner ne odstupa od pravila koje postoji u mnogim sandbox igrama – kada je mapa velika, ona je uglavnom prazna. Gradovi su veoma retki i predstavljaju mali deo u okviru zone, ali je čudno gledati grad bez i jednog vozila i pešaka. Isto tako i u divljini je čudno da nema nekih divljih životinja koje trčkaraju unaokolo. Pozitivna strana je što se izostankom ovih stvari uklanja još jedan faktor koji bi mogao da oteža već prilično težak posao. S druge strane, izostankom pešaka i drugih vozila se lako može izgubiti šira slika o tome šta je vaš zadatak i zbog čega je on bitan. Svi zadaci poseduju tekstualan opis, ali nekad je potrebno i vizuelno dočarati situaciju kako bi se stvorila veća zainteresovanost kod igrača.

Odrađivanjem ugovora i manjih poslova se dobijaju XP i novac. Postoje različiti tipovi vozila koji su korisni za različite misije: kamioni su korisni za prevoženje tovara, kamioneti su korisni za istraživanje mape, a offroad vozila su korisna za vađenje vozila iz močvarnih područja. Sva prevozna sredstva je moguće unapređivati u garaži i veoma je poželjno investirati u nove gume, amortizere, AWD pogon i otključavanje/zaključavanje diferencijala. Unapređenja znatno olakšavaju posao, ali i dalje ne ubijaju izazov koji SnowRunner konstantno baca pred vas i to je generalno neka čar ovog naslova. Za svaki posao se morate solidno pomučiti, a da li će to na kraju biti zabavno i vredno ostaje na ličnom utisku.

Veliki plus je ubacivanje Co-Op režima i kada imate s kim da igrate daleko je zanimljivije u odnosu na to kada igrate sami. Sav napredak u kampanji se čuva kod igrača koji hostuje, što je prilično karakteristično za Co-Op režim u današnje vreme. Svakako je veoma korisno imati saigrača jer možete efikasnije da radite posao, a isto tako možete izvlačiti jedan drugog iz blata. Ogroman promašaj bi bio da razvojni tim nije ubacio ovaj režim i neke druge igre bi trebale da se ugledaju na ovaj primer.

Ostaje nejasno zbog čega se SnowRunner karakteriše kao simulator vožnje kada je upravljanje krajnje arkadno. Vozila se često ponašaju izuzetno nerealistično, a to je najočiglednije na asfaltu. Kao kontrast tome dolazi momenat kada se zaglavite u blatu gde će gume šlajfovati u mestu dokle god ne pokušate da iskoristite kuku, što je zapravo veoma realistično. Isto tako treba napomenuti da je kamera iz prvog lica prilično nepregledna, a kakav je onda to simulator ako je kamera iz prvog lica loša? Jeste u pitanju sitnica, ali sve ovo pokazuje dozu neodređenosti kod razvojnog tima. Ispada kao da nisu bili sto posto sigurni šta tačno hoće da postignu sa igrom, a to je bizarno pošto je ovo treća igra u serijalu.

Interfejs je generalno pregledan i poseduje solidan broj informacija, ali nedostaju neke osnovne stvari koje su prisutne u sličnim igrama poput brzinometra i minimape. Brzinometar je više kozmetički dodatak, ali je izostanak minimape ogroman previd. Tačno je da je obična mapa veoma lepo odrađena i poseduje opciju za postavljanje markera, ali bi gejmplej bio daleko tečniji da igrač ne mora na svakih par minuta da otvara mapu da bi video kuda treba da ide. Definitivno ne pomaže ni činjenica da mapa neće sama generisati najoptimalniji put do odredišta već igrač mora sam da pravi svoje rute. Nije ni to toliko loša stvar, ali je poenta da bez opravdanja kvari tok već sporog i na momente mučnog gejmpleja.

SnowRunner je moguće nabaviti po ceni od 40 evra što je sasvim pristojno za ovakav naslov. Gejmplej je u ovom slučaju od presudne važnosti pošto će to biti segment koji će najviše podeliti mišljenja. Oni koji vole opušteniju vožnju i simulaciju će pre igrati Euro Truck Simulator, a oni koji hoće da se pomuče više oko svake misije će gravitirati prema SnowRunneru. Preporučujem ljubiteljima kamiona da isprobaju SnowRunner, pošto se radi o prilično kvalitetnoj igri u koju će potencijalno uložiti mnogo sati.

Autor teksta: Vladimir Živković

Za potrebe testiranja, igru ustupio ComputerLand.rs