Red Orchestra serijal je poznat po vrlo realističnim WW2 first person shooterima. U novoj igri Red Orchestra 2: Heroes of Stalingrad, kako samo ime kaže, fokusira se na staljingradsko ratište 1942-1943. Igru izdaje i razvija Tripwire Interactive, a pokreće je čuveni Unreal Engine 3.
Prvo što se može reći o ovoj igri jeste da, iako izgleda sasvim dobro, ipak je nedovršena izbačena na tržište, ali o tome kasnije. U igri postoje 2 kampanje u kojima igrate kao 2 zaraćene strane u istorijskoj bici kod Staljingrada, Treći Rajh i SSSR. Ono što se mnogima neće svideti je to što ste prinuđeni da prvo odigrate nemačku kampanju u kojoj ćete proći kroz tutorijale o samoj pešadijskoj i tenkovskoj borbi, a kasnije i o komandiru voda i glavnom komandantu koji zove artiljeriju, izviđački avion itd. a zašto se mnogima neće svideti i o tome ćemo kasnije. Kampanje su same po sebi su loše, u pitanju je običan Teritory mod iz multiplayera gde je cilj zauzeti/odbraniti nekoliko položaja obeleženih na mapi.
Iako nije baš sjajno urađena, kampanja je odlična priprema za multiplayer jer je isti zapravo prelaženje misija iz kampanje, ali u više igrača kojih može biti najviše 64 na mapi, zavisno od servera. Glavnina igre jesu gradske borbe uz nekoliko mapa van grada kao što je aerodrom Gumrak, gde se borite samo sa tenkovima. Naravno najzanimljivije su mape gde ima i tenkova i pešadije jer se tu otključava nova klasa – Anti Tank Rifle Infantry koja služi za borbu protiv tenkova uz pomoć AT Rifle oružja i AT granata koja bacate na tenk iz neposredne blizine. O svim oružjima će te u kampanji proći tutorijale tako da je sve ostalo samo vežba. E sad, šta nije u redu sa kampanjom – kao prvo propaganda. Dosad su u mnogo WW2 igara viđene stvari poput propagandnih plakata, ali uglavnom savezničkih čija je poruka uglavnom bila „smrt fašizmu, sloboda narodu!“. Međutim, potpuno nepotrebno je u ovu igru ubačena i nemačka propaganda koja se sreće u briefingu i u citatima iz dnevnika vojnika koji su učestvovali u bitkama. U obe kampanje se u briefingu neprijatelji nazivaju svakakvim imenima, ali nemačka kampanja je, po kritikama mnogih, prešla svaku meru.
Gameplay je takođe trebao biti bolje urađen, neke ozbiljnije zamerke se tiču tenkova jer upravljanje tenkom mnogo teže nego što ste navikli zato što je posada tenka sačinjena od 4 igrača: vozač, topdžija, komandant i mitraljezac koji sedi pored vozača i služi za odbranu od pešadije. Samo upravljanje je realno, ali baš zato i jeste teško igračima. Timski rad posade je ključan da bi tenk preživeo na bojištu jer tenkom upravljate iz prvog lica. Vozač i komandant mogu izbaciti glavu iznad otvora tenka radi lakše orijentacije, ali time rizikuju da budu pokošeni pešadijskom vatrom dok topdžija mora stalno gledati kroz optički nišan i bez navođenja komandanta male su šanse da će primetiti neprijateljski tenk, isto važi i za mitraljesca koji nema veliki ugao vatre i ponekad će vozač morati da okrene ceo tenk da bi mitraljez mogao da se pobrine za neprijateljsku pešadiju. Ukoliko npr. topdžija nastrada zbog direktnog pogotka u kupolu a tenk i dalje funkcioniše onda vozač može preuzeti top ali prvo se mora popeti u kupolu na mesto topdžije za šta treba vremena a dotle je tenk laka meta, a takođe i nepokretan dok drugi igrač ne uđe u tenk ili član posade ne preuzme volan.
Igra deluje nedovršeno iz mnogo razloga, ali uglavnom se tiče pešadije, često se dešava da pogodite neprijatelja iz malokalibarnog oružja u stomak i da on padne i igrač više nema kontrolu i on se računa kao mrtav, ali će te čuti njegovo zapomaganje jer od takve rane smrt nije trenutna ali on leži nepokretan, a ako pogledate bliže i ne otvara usta. Problem je takođe i u tome što nema mnogo efekata krvi i da će npr. od direktnog pogotka artiljerije telo vašeg saborca biti potpuno iskidano, ali da se krv primećuje samo na mestu gde mu je otkinut ud dok će od pogotka iz mitraljeza ili puške telo ležati u bari krvi. Pored svih nedostataka igra ima dosta dobrog da ponudi. Igra pruža neverovatno realan osećaj sa oružjem. Vi znate koliko vam je ostalo šaržera ali ne možete polu-istrošeni izvaditi i baciti, a da vam opet ostane isti broj municije, već ga morate celog potrošiti ili ga zameniti sa punim, ali to oduzima vreme kojeg usred akcije baš i nemate dovoljno. Snajper npr. je dalekometno oružje, ali ukoliko dođe to bliske borbe možete nišaniti i običnim nišanom prosto gledajući ispod optičkog. Grafika je solidna, ali nije prisutna mogućnost uništavanja zgrada i okoline. Što se tiče gameplaya, kvalitetan je, ali i njemu ne bi škodilo malo doterivanja, osećaj kada snajperom oborite, zaustavite čitav nerpijateljski vod u jurišu ili u haosu gradske borbe izbodete bajonetom neprijatelja – neviđen je!
Autor teksta: Stefan Jevtić