Necromunda: Hired Gun

Teško je biti ljubitelj Warhammer 40k univerzuma, pogotovo od kada je Games Workshop odlučio da smanji restrikcije na korišćenje njihovih licenca, pa je ona sada dostupna gotovo svima koji žele da je koriste. Svake godine izlazi sve veći broj naslova, ali na svaki Mechanicum ili Warhammer: Total War dobijamo 10ak igara lošijeg kvaliteta. Ovo je najočiglednije kod FPS žanra, gde do sada u okviru singleplayera nije bilo mnogo uspeha i pored dosta pokušaja.

Velika nada da se ova situacija promeni bila je Necromunda: Hired gun – za sada sigurno najbolja singleplayer FPS igra vezana za Warhammer. Razvojni tim koji stoji iza ovog naslova, Streum On Studio, već skoro deceniju gaji ljubav prema ovoj franšizi. Kroz igre poput Space Hulk: Deathwing i E.Y.E.: Divine Cybermancy, već su pokazali kolika im je inspiracija Warhammer univerzum, što je slučaj i kod ove igre.

Necromunda: Hired Gun je pucačina iz prvog lica koja je inspirisana novijim Doom i Wolfenstein naslovima. Radnja se dešava na Necromundi, industrijskoj planeti gde se različite bande ispod radara Imperije bore za resurse. U ulozi ste lovca na ucene koji se našao usred jednog takvog konflikta sa jednim zadatkom, da pronađete odgovornog za početak rata i usput da lepo zaradite koju paru.

Da biste igrali Necromundu nije vam potrebno bilo kakvo poznavanje Warhammer 40k franšize, a čak vam i to ne može pomoći da shvatite šta se dešava oko vas. Često se misije iznenada završe antiklimaktično, bez nekog objašnjenja šta se dogodilo. Nažalost, osim glavnog bossa, većina zlikovaca ima veoma kratku minutažu.

U suštini ne postoji koherentna priča, već su misije svaka za sebe. Jedino mesto koje povezuje narativ je Martyrs End, gde se opremate između misija. Ovde se nalazi troje likova koji vam između misija saopštavaju da ste u opasnosti od neke od mnogobrojnih bandi, ali to u suštini nema nikakvih posledica po vas. Svaki dijalog unutar misije je sterilan kroz jako čudne sekvence, gde su svi stacionarni, dok se kamera polako pomera oko njih.

Vaš neimenovani lovac na ucene ima nekoliko sposobnosti koje mu omogućavaju brzo i agilno kretanje u borbi. Moguće je trčati po zidu, koristiti dvostruki skok, dešovati u stranu ili unazad, kliziti po zemlji ili koristiti kuku za hvatanje… Sve ovo omogućava da borbe budu fluidne, a kretanje kroz nivoe zabavno. Pored toga, ima nekoliko sposobnosti koje olakšavaju borbu, poput usporavanja vremena ili automatskog ciljanja protivnika. Sve mogu da se unaprede, a kada se dovedu do maksimuma, gotovo svaki protivnik pada mrtav jednim udarcem.

Loot sistem vrlo brzo postane nepotreban jer ne postoji konkretna razlika između oružja istog tipa (osim u samoj retkosti). Svaki oklop se zove isto, a bonusi su ono što ih čini posebnim. Kod pušaka čak ni to nije slučaj, pošto su uvek iste. Svako oružje može da se modifikuje, ali i tu su opcije veoma šture i gotovo beskorisne. Na svu sreću arsenal je dovoljno raznovrstan da može da nadomesti ove nedostatke.

Protivnici su toliko glupi da često ne reaguju na vaše prisustvo dok pucate u njih. Ne poseduju nikakvu taktiku, osim da se kao muve bez glave zaleću na vas. Situaciju ne poboljšava činjenica da postoji samo 4 tipa protivnika; glavni neprijatelji izgledaju potpuno isto kao i oni, samo imaju više helta.

Najveći problem je što sam sve vreme, dok sam prelazio Necromundu, imao osećaj da je igra prosto nezavršena. Naveo bih jednu od glavnih odlika igre – vernog saputnika, cyber mastifa, koji ima sposobnost da označi neprijatelje oko vas i da ih napadne. U video igrama koncept ljubimca nije nov, ali ovde je mogao da funkcioniše mnogo bolje. Stvar im je bila toliko bitna da su čak jedan trailer posvetili njemu, a u stvarnosti sistem se svodi na pritiskanje samo jednog dugmeta.

Grafički igra izgleda kao da je izašla pre par godina godina, i to se najviše vidi kod tesktura. Pošto se često krećete velikom brzinom, ovo ne predstavlja problem jer ne stižete da primetite te detalje. Necromunda: Hired Gun je sigurno najverodostojnije tematski napravljena igra u Warhammer univerzumu, i svaka lokacija je prostrana i veoma detaljno osmišljena. Muzika je takođe inspirisana Doomom i odlično se uklapa u svakoj situaciji, dok između okršaja ambijentalna muzika odlično dočarava atmosferu okoline.

Veoma je impresivno šta je jedan indie tim uspeo da napravi i koliko je gameplay tečan i bez puno bagova. Necromunda: Hired Gun je veoma zabavan, ali ga koči dosta problema. Mislim da je dosta tih nedostaka jako lako rešiti kroz još nekoliko meseci peglanja, i stvarno se nadam da će posvetiti vreme da projekat u potpunosti privedu kraju. Ako do toga dođe, Necromundu bih toplo preporučio svima, ali kako stvari za sada stoje, mislim da je za uživanje u ovom naslovu neophodno biti ljubitelj Warhammera.

Autor teksta: Milan Popović

Za potrebe testiranja, igru ustupio ComputerLand.rs