Kad je u pitanju superherojska tematika u svetu filma i video igara, prekretnicom se smatra izlazak Avengers Endgame. Od tada stalno slušamo kako je došlo do zamora od ovakvog sadržaja. Moje mišljenje je da nije u pitanju sam sadržaj, već da je problem u nedostaku kvaliteta u poslednjih par godina. Iako i pre izbor nije bio savršen, sada je sve postalo slično i retko kada imamo prilike nešto inovativno da vidimo. Pravi primer da još uvek možemo da očekujemo nešto zanimljivo je Guardians Of The Galaxy 3, koji predstavlja odličan završetak trilogije. U svetu video igara, ovu titulu je preuzeo Spiderman od Arkham serijala, ali se oseća da novi deo manje odstupa od već uspostavljene formule.
Stvarno se vidi da Insomniac, odnosno ljudi koji su direktno uključeni u razvoj, vole Spajdermena – svaki detalj je napravljen sa maksimalnim poštovanjem prema materijalu iz kojeg je potekao. Naravno, dosta toga je adaptirano na malo drugačiji način od onog na koji smo do sada navikli da vidimo van stripova, ali i dalje je sve nekako u okviru očekivanog. Postoji toliko stavki da je jednostavno nemoguće ispratiti ih sve, ali sve deluje lepo uklopljeno u koherentnu priču, od početka do kraja.
Spider-Man 2 se nadovezuje na događaje iz Miles Moralesa nekih godinu dana kasnije, iznenednim napadom Sandmana. Nakon propisno uništenog Njujorka, oba Spidermana uspevaju da ga savladaju i dobijaju informaciju da neka velika opasnost dolazi. Neću mnogo otkrivati vezano za događaje u igri, osim da su i Kraven i Venom fantastični zlikovci. Mislim da je story trailer za igru otkrio previše stvari, što je meni lično narušilo doživljaj u par navrata. U poslednjih par sati je nekako previše zbrzan kraj, što ostavlja utisak nedorečenosti.
Najbitniji aspekt svake dobre Spajdermen adaptacije je fraza “friendly neighborhood spiderman”, koja opisuje požrtvovani i predustretljivi karakter heroja. Pored svih bombastičnih borbi i čestog uništenja delova grada, Spajdermeni i dalje imaju vremena da pomažu običnim ljudima sa svakodnevnim problemima. Nekoliko sporednih misija se posebno izdvaja, kao što je npr. moj omiljeni Spajdermen zlikovac, Mysterio, i misija sa beskućnikom Howardom.
Borba je doživela dosta sitnih promena, ali je suština i dalje ista. Drastično je smanjen broj alatki koje možete da bacate na protivnike, od prvobitnih 12 na samo 5, računajući i obične web shootere. Ovo značajno ograničava raznovrsnost u borbi, pogotovo u sekcijama šunjanja. Ako dodamo i to da u suštini postoje 3-4 varijante protivnika, čak i za ovako kratku igru, borbe pred kraj postaju veoma monotone. Piter i Majls dele sve osnovne sposobnosti, ali svaki ima na raspolaganju različite specijalne napade. Ne razlikuju se drastično načini na koji se igraju dvojica protagonista, ali svaka promena između njih ume da osveži okršaje. Najveća razlika je to što Miles može da postane nevidljiv, pa to dodatno trivijalizuje šunjanje.
Glavna novina u borbama je mogućnost odbijanja protivničkih napada, na šta mi je bilo teško da se adaptiram, jer je u prethodnim delovima jedini način bilo izbegavanje. Borbe sa glavnim zlikovcima su dobile značajno unapređenje i sada više ne predstavljaju samo besumučno mlaćenje, ali opet mislim da postoje mnogo zanimljiviji načini da se neki delovi u tim borbama izvedu. Osećam se malo razočarano što nismo dobili prilike da se jurimo sa Venomom po gradu. Na neki način, poslednja borba nije ostavila dovoljno snažan utisak na mene, pogotovo što se skoro potpuno pretvorila u shonen anime borbu. Ako ste se ponadali da su preskočeni segmenti gde igrate kao MJ, moraću da vas razočaram. Na svu sreću ovaj put su mnogo kraći i podnošljiviji, pa ne ubijaju tok priče kao što je to bio slučaj u prvom delu.
Kretanje kroz Njujork je još zabavnije sa dodatkom web wingsa, nešto nalik na wingsuit koji se u svakom trenutku može koristiti. To omogućava da putovanje bude još brže, pogotovo ako se prolazi kroz vazdušne tunele, pa je svaka destinacija na mapi na dohvat ruke. Njujork su sada pridodati Kvins i Bruklin, što je faktički dupliralo mapu, ali subjektivni osećaj mi kaže da sve deluje dosta pristupačnije i bliže. Iako verovatno nećete koristiti fast travel, impresivno je da je razvojni tim maksimalnim korišćenjem brzine SSD-a u PS5 učinio da se prebacivanje s jednog na drugi kraj mape odvija skoro bez ikakvog učitavanja.
Marvel’s Spider-Man 2 ima neverovatno kvalitetnu prezentaciju, a pogotovo na polju grafike. Čak i u performance modu, ovo je jedna od najlepših igara koja je do sada izašla. Nivo detalja, količina stvari koje se nalaze u okruženju i ray tracing dodatno obogaćuju svet. Postoji toliko sitnih detalja koji čine da Njujork izgleda kao da je grad u kojem zapravo žive ljudi, pogotovo kad se uključi quality mod. Ovaj mod osim grafičkih poboljšanja donosi i veći broj pešaka i automobila na ulicama. Muzika, glasovna gluma i svi prateći zvukovi su isto na neverovatno visokom nivou. Na izlasku je bilo dosta sitnih bagova, ali je u prvih par dana gotovo sve ispeglano.
Marvel’s Spider-Man 2 je uspeo da se prikaže igračima ne samo kao interaktivna igra, već u više navrata poprima naličje holivudskog blokbastera. Postoje glasine da je započeta priča o trećem i verovatno poslednjem delu i ne mogu da dočekam da vidim koliki će se napredak desiti do tada i da li će izaći za ovu ili sledeću generaciju konzola. Voleo bih da vidim mnogo više sadržaja, jer 20ak sati, koliko je potrebno da se sve završi u drugom delu, jednostavno previše brzo prođe. Verovatno ćemo u međuvremenu da dobijemo i nekoliko DLC dodataka, ali ne verujem da će oni značajno promeniti samu igru. Poslednjih par sati igranja mi je bilo ispod očekivanja, što mi je ostavilo pomalo gorak utisak, ali sve ostalo u igri me je prosto oduševilo i kao fana Spajdermena, ali i kao ljubitelja video igara.
Autor teksta: Milan Popović