Just Cause 4

Avalanche Studios je dobijao veliki broj pohvala za sve igre na kojima je radio, a Just Cause serijal se posebno isticao zbog svog izuzetno eksplozivnog pristupa akcionom žanru. Just Cause 4 je nastavak koji je mali broj ljudi očekivao da će izaći ovako brzo nakon trećeg dela, pošto je pauza između drugog i trećeg dela bila pet godina. U narodu važi izreka: “Što je brzo, to je i kuso” i na više mesta se stiče utisak da je Avalanche malo požurio sa nastavkom.

Ovoga puta je neuništiva legenda Riko Rodrigez u Južnoj Americi gde opet svrgava autoritarni režim u jednoj državi (Solis), a diktator je Oskar Espinoza koji je potpomognut plaćeničkom vojskom Black Hand na čijem je čelu Gabrijela Morales. Naravno, priča u Just Cause serijalu nikad nije bila preterano bitna i nije imala previše smisla, kao što je to slučaj i sa većinom akcionih filmova. Najveća razlika u odnosu na prethodne delove je što kroz koju god teritoriju prolazite, nedostaje propagandnog materijala ili razglasa koji veličaju diktatora. Veoma je jasno da nam je glavni protivnik organizacija Black Hand (za nijansu više nego diktator Espinoza), ali opet nedostaje taj pomalo satirični element koji je bio prisutan u svim prethodnim igrama iz ovog serijala. Ranije je često bio slučaj da kad uništite vojnu bazu čujete na radiju neku vest koja zataškava ceo slučaj, kako je to na primer bila eksplozija nekog novog oružja koje će uvećati bezbednost države (ili neka slična nebuloza) što je bio stvarno simpatičan detalj. Sada se sve jednostavno svodi na večitu borbu sa pripadnicima Black Hand i sve informacije koje čujete preko radija su uglavnom vezane za vašu lokaciju.

Logo organizacije Black Hand – nažalost, osim lobanje, nema mnogo sličnosti sa Apisovom Crnom Rukom

Jedna od bitnijih novina su promenljivi vremenski uslovi, a ostrvo Solis je poprilično nestabilno sa svojim ekstremnim vremenskim prilikama. Razlog za vremenske neprilike je diktator Oskar Espinoza koji je odlučio da sprovede istraživanja o vremenskim uslovima na ostrvu kako bi uspeo da iscenira ubistvo svog oca (možda čak i nekog protivnika režima) ili da omogući svojoj armiji bolji položaj. Padobran i wing suit funkcionišu u zavisnosti od vremenskih uslova koji utiču na njihovo ponašanje tako da je u određenim uslovima nemoguće koristiti jedno od ta dva. Ipak treba istaći da ove vremenske neprilike nisu na svakom koraku, tako da je stvarno izuzetan doživljaj kada se zadesite u blizini tornada ili u peščanoj oluji.

Pošto je na ostrvu Solis ratno stanje i pucnjava između vojske pobunjenika i režima ne jenjava, celo ostrvo je podeljeno na više manjih regiona i za oslobađanje ovih oblasti je potrebno rasturiti glavnu tačku te oblasti koja je uglavnom vojna baza ili istraživački centar. Nakon toga treba poslati vojsku u taj region što se sve uredno radi preko mape. Neke oblasti uopšte ne zahtevaju vojnike, neke zone dodaju +2 vojnika, a neke traže 1-2 vojnika da bi se oslobodile. Veoma je lepo osmišljeno da se na granicama oblasti skoro konstantno događa bitka između vojski, ali ovaj dizajn ima nekoliko rupa. Očigledan problem je što i kada pobijete sve neprijatelje, odjednom se stvaraju novi iz vedra neba tj. igra ih sama ubacuje u neograničenim količinama i jedino za šta oni služe je za podizanje Chaos nivoa. Chaos kao mehanika svakim nivoom dodaje još trupa koje se mogu poslati za oslobađanje novih regiona tako da je cela poenta ovih graničnih ratova farmanje chaos nivoa u slučaju da ponestane trupa. Bolji dizajn bi bio da na primer možete da se priključite vojnicima na granici i da ih povedete u napad na neko manje protivničko utvrđenje pa onda na neki način to povezati sa tim dodatnim vojnicima koje dobijate.

Na granicama je uvek ratno stanje

Takođe vredi istaći da se i sistem preuzimanja baza promenio u odnosu na prethodne delove, ranije je bilo potrebno uništiti određene objekte od značaja, a sada se sve svodi na jednu misiju kojom se uništava dato utvrđenje. Iako ovo poboljšava raznovrsnost preuzimanja utvrđenja, manje je akcenta stavljeno na eksplozije koje su sastavni deo igre. Ranije je bilo neophodno uništiti crveno-bele objekte koji bi imali izvanredan efekat eksplozije, a sada uništavanje ovih objekata donosi Chaos poene i igrači koji nisu imali iskustva sa prethodnim delovima bi sigurno patili od nedostatka Chaos nivoa.

Uništavanje crveno-belih objekata dodaje Chaos poene, a u gornjem desnom uglu je moguće pratiti Chaos nivo

Postoji i veliki broj sporednih aktivnosti, a neke od njih omogućavaju otključavanje novih vozila ili nove modove za kuku/bustere ili balone. Jedina loša stvar je što se ove sporedne misije često nasumično pojavljuju tako da nisu fiksno locirane na mapi, a postoji tri tipa misija. Prvi tip misija je vezan za izvršavanje raznih vratolomija – najupečatljivija je definitivno bila vezivanje automobila za vetrenjaču i zatim ući u taj auto i proći kroz obeleženi prsten da bi se zadatak ispunio. Sve vratolomije donose poene sa režiserkom Garland King, a svaki novi nivo donosi novo poboljšanje za bustere. Postoje i misije koje su bazirane na zagonetkama gde je potrebno povući nekoliko velikih ručki i nekoliko ogromnih kamenih kugli staviti na pravo mesto da bi se otvorila grobnica jednog od preminulih kraljeva ili prestolonaslednika Solisa, a pomoćnik za ove misije je arheolog Havi Huerta sa kojim svaki dodatni nivo donosi poboljšanje za kuku. Treći tip misija je vezan za “Sargenta” tj. Luisa koji je jedan od vođa pobunjenika i njegove misije dodaju poboljšanja za balone koji se inače ponašaju kao i u Metal Gear Solid V: The Phantom Pain (moguće je poslati protivnika/objekat u svemir ili jednostavno ga naterati da lebdi unaokolo).

Meni u kojem je moguće podešavati modove za kuku, bustere ili balone

Najveći problem od kojeg pati Just Cause 4 je nedovršenost i neoptimizovanost u grafičkom i tehničkom segmentu. Veštačka inteligencija koja kontroliše protivnike je izuzetno loša, ali ipak na trenutke pokazuje znake genijalnosti npr. ako ispalite nekoliko metaka iznad glave protivnika on će se sagnuti i pomerati kako bi izbegao sledeći metak koji bi mu najverovatnije završio u glavi. U većini situacija protivnici ne umeju dobro da pucaju i podsećaju na klonove u Ratovima Zvezda, tako da bi objektivno trebalo da se malo poradi na tome. Prisutan je i veliki broj problema tehničke prirode gde će igra povremeno sama da se ugasi, a na “starijim” sistemima (npr. i5 procesori četvrte generacije) koji su i dalje iznad minimalnih zahteva dešava se toliko problema da je jednostavno nemoguće igrati ili ući u igru. Čak i na novijim procesorima često se dešava da igri treba nekoliko pokretanja da bi proradila, a kad se najzad pokrene, nivo grafike često opada na nivoe Just Cause 1 ili 2. Zanimljiv je podatak da je u pitanju NVIDIA Gameworks naslov, a da je odsutna podrška za HBAO+ koji je superioran u odnosu na SSAO (ova podešavanja omogućavaju prirodnije senke), a takođe se negativno ističe i voda koja izgleda na nivou PS2 naslova. Još jedna stvar koja odmah zapada za oko su užasne pikselizovane ivice na objektima koje ni FXAA ni Temporal SMAA ne mogu da dovedu u red, tako da se nadam da će u budućnosti dodati MSAA ili neko drugo anti-aliasing rešenje koje će efikasnije rešiti ovaj problem. Često se dešava i nelogičan pad FPS koji je u većini slučajeva konstantan, ali u nekim zonama jednostavno počne da opada bez razloga (restartovanje igre često rešava ovaj problem). Naravno, razvojni tim je svestan ovih problema i izbacio je nekoliko zakrpa koje opet nisu rešile sve probleme (najprimetniji je kvalitet vode), ali ipak zbog renomea studija ostavljamo mogućnost da će se za koji mesec igra dovesti u normalno stanje.

Grafički meni koji veoma često neće da pamti podešavanja koja postavite

Just Cause 4 je i dalje eksplozivan i zabavan koliko i svoji prethodnici, ali neke od promena koje su uvedene jednostavno nisu dovoljno dobro osmišljene i povezane međusobno. Loš utisak ostavlja i veliki broj tehničkih problema kao i grafičkih anomalija koje su sveprisutne. Ipak, Just Cause 4 nije loša igra i stvarno se stiče utisak da je Avalanche previše požurio sa izbacivanjem ovog naslova. Načini na koje je moguće koristiti kuku, bustere i balone su fenomenalni i često veoma nerealni, a i veličina otvorenog sveta nikad ne prestaje da oduševljava. Ostaje samo nada da će razvojni tim uspeti da popravi sve goruće probleme u dogledno vreme, jer ova igra definitivno ima da pokaže mnogo više od onoga što je trenutno dostupno igračima.

Autor teksta: Vladimir Živković

Riko je izgleda…ostario? (grafička anomalija u toku igranja)