Imperator: Rome

Imperator: Rome je najnovija strateška igra popularnog studija Paradox Interactive, poznatog po razvoju i izdavaštvu vrhunskih “grand strategy” serijala, kao što su Hearts of Iron, Europa Universalis, Crusader Kings itd. Velika većina naslova u ovim serijalima su postali kultna izdanja u opadajućoj RTS i “grand strategy” grani gejminga i sa njima je Paradox stekao veliku, a možemo slobodno i reći fanatično odanu publiku. Pozitivan odnos sa svojom bazom igrača, Paradox je dugo vremena strpljivo gradio, pre svega neumorno održavajući, kako nove, tako i stare serijale, uz redovnu, direktnu korespondenciju sa svojim fanovima na njihovom centralnom forumu Paradox Plaza, kao i na Steam Community Hubovima.

Sav ovaj trud se definitivno isplatio i verna publika je Paradoxu uzvratila ljubav samostalnim razvojem bezbrojnih modova, koji su u beskonačnost produžili vek trajanja ovih igara i privukli enormni broj novih igrača, naročito ljubitelja popularnih Lord of the Rings i Game of Thrones trilogija, za koje su izrađeni vrhunski modovi. Paradox je stoga krenuo u nove gejming pobede i zaključno sa novim kultnim naslovom Stellaris, dostigao nezapamćene visine! Ista formula koja je obogatila njihove istorijske naslove je i Stellaris pretvorila u nezaobilaznu igru za sve ljubitelje kako svemirskih strategija generalno, tako i svemirske tematike iz kultnih naslova pop kulture kao što su Star Wars i Star Trek, čiji modovi za Stellaris su fanovima dali bolji užitak I doživljaj ovih trilogija, nego mnoge visokobudžetne igre

Izgledalo je da sve čega se Paradox dohvati, oni pretvore u čisto zlato! Zajednički projekat Steel Division, koji su radili sa francuskim studijom Eugen Systems, je izazvao različite utiske kod kritike, ali zato će Steel Division 2 koji izlazi u maju, sudeći po beta gejmpleju biti ogromno unapređenje od prethodnika i nova pobeda za Paradox. Konačno, pojavljuje se dugo očekivani Imperator: Rome, koji su hardkor Paradox fanatici, a i novopridošlice u žanru očekivali da će razbiti sve standarde. Međutim, ono što smo dobili je nova stara Paradox strategija, koju deo igrača brendira kao blago razočaranje, dok su hardkor fanovi veoma optimistični za budućnost, jer poznaju Paradoxovu doktrinu razvoja igara. Mi smo deo ove druge ekipe, tako da ćemo se u ovoj recenziji pretežno fokusirati na nedostatke, probleme i mane ove prve verzije igre.

RIM NIJE IZGRAĐEN ZA JEDAN DAN

Da bismo objektivno mogli da sagledamo Imperator: Rome onakvog kakav jeste, moramo ga gledati kroz prizmu Paradoxove doktrine razvoja igara, koju oni u kontinuitetu primenjuju već čitavu deceniju unazad, kako u smislu gemplej dizajna, tako i u finansijskoj sferi i DLC politici. Razvoj ovakvih kompleksnih „grand strategija“ zahteva ogromno vreme i trud, gde svaki novi element gejmpleja fundamentalno menja unutrašnju jednačinu i postojeći balans u igri. Paradoxove strategije su u samom vrhu ovog žanra i njihov dizajn je nepojmljivo kompleksan i težak za balansiranje, do te mere da ćete teško naći Paradox igrača koji ne koristi bar nekakve modove, koji igru balansiraju po njegovom ukusu.

Imajući to u vidu, Paradox uvek prvog dana ima spremnu samo funkcionalnu bazu igre, koju će nadograđivati godinama niz put i sve eventualne probleme rešiti i dodavati nove stvari. Treba naglasiti da se ovo ne treba upoređivati sa prevarantskom politikom mnogih današnjih visokobudžetnih igara, koje su prvog dana skoro neigrive, sa ogromnim problemima i nestabilnošću, neoprostivim manjkom sadržaja i odvratnim mikrotransakcijama. Paradoxove igre, uključujući i Imperator: Rome, su u velikoj većini slučajeva prvog dana sasvim igrive i sasvim solidan proizvod, upravo takve kakve jesu, a u budućnosti postaju sve bolje i bolje. Međutim, ono što je karakteristično za Paradox je što za svaku „besplatnu“ nadogradnju u budućem razvoju igre, paralelno izlazi i sočni DLC, koji je uglavnom zapravo visokog kvaliteta i koji velika većina igrača prosto ne želi da propusti, pogotovo zato što će mnogi njihovi omiljeni modovi vrlo verovatno koristiti te premijum gejmplej elemente iz njega.

Dakle, Paradox i njihova publika se nalaze u toj nekoj gruboj ljubavi, gde fanovi zaista dobijaju fantastične igre, izvanrednu podršku i vrhunske modove, ali gde tokom godina razvoja cela stvar može da ih košta poprilično ozbiljnu sumu novca. Primera radi, Stellaris kao poslednji Paradoxov naslov, pre Imperator: Romea, je već za 3 godine nakupio DLC-ova u vrednosti od 130€, dok je npr. stari Crusader Kings II u novembru prošle godine dobio veliku ekspanziju pod nazivom Holy Fury, sa kojom je vrednost CK2 DLC-ova zaokružio na 300€ (ne računajući cenu osnovne igre!). Ista formula se, po svemu sudeći, sprema i Imperator: Romeu…

NOVA STARA PARADOX STRATEGIJA

Ljubitelji Paradoxovih strategija će odmah prepoznati standardne Paradoxove gejmplej dizajne i funkcionalnosti u novom Imperator: Rome-u, od početnog menija pa do samog gejmpleja i događanja na mapi. Ono što se odmah može primetiti je „retro“ UI, koji i vizuelnim dizajnom i zvukom pri interakciji podseća na stare, kultne strategije iz ’90-ih i 2000-ih godina. To zlatno doba strateških igara je sigurno i bila inspiracija Paradoxu, ali dizajn nije baš oduševljeno primljen među igračima, pa su se već pojavili modovi na Steam Workshopu koji menjaju interfejs, pogotovo opšte prisutnu mermernu belu boju, koja umara oči. Svakako je to stvar ličnog ukusa, ali postoje i praktični problemi sa dizajnom interfejsa koji se ne smeju zaobići. Mnogi prozori i meniji se ne mogu pomerati po ekranu, što zna da izluđuje kada vam je potrebno da gledate dve stvari istovremeno, što je u Paradoxovim strategijama esencijalna stvar. Takođe, mnoge važne funkcije i informacije su nepotrebno zavučene u druge i treće „slojeve“ interfejsa tj. da biste došli do njih, morate otvoriti jedan prozor, pa u njemu drugi prozor, pa tek u njemu ili nekom trećem prozoru da dođete do toga što ste tražili.

Takođe, ozbiljan nedostatak u interfejsu je manjak nekakvog indikativnog i praktičnog „pokazivača“ kod većine funkcija, koji bi vam iz prozora direktno na mapi pokazao gde je ta provincija čije statistike gledate, gde su te regije koje vam nude da kupujete resurse od njih itd. Većinu takvih stvari morate sami tražiti po mapi, što nije toliki problem na početku kampanje, ali kasnije kada izgradite veliku imperiju, postaje užasavajuće.

Za lakše upravljanje vašom državom postoji vrlo zgodna alatka koja se zove „Macro Builder“, koja vam omogućava da mnoge potrebštine i probleme vaše imperije rešite uz manje mikromenadžmenta. Međutim, Macro Builder u Imperator: Romeu, iako nije užasan, nije baš ni najbolji. Takođe, mnoge druge mikro funkcije su mogle biti bolje odrađene i bolje ispeglane da vam ne oduzimaju previše vremena (kao što već jesu u prethodnim Paradoxovim igrama), tako da ste do prvih apdejtova i nadogradnji osuđeni na mnogo kliktanja. Možda smo malo previše pažnje posvetili interfejsu, ali je on u ovakvim strategijama veoma važan i enormno utiče na igrivost i samu zabavu u igranju, pogotovo kod novih igrača. Srećom, tutorijal je sasvim solidan i dobro koncipiran, tako da možete vrlo brzo pohvatati većinu funkcija i kako šta radi, iako doduše fale objašnjenja za pojedine napredne aspekte gejmpleja.

SENAT I NAROD RIMA

Veliki fokus je stavljen na likove tj. državnike u vašoj imperiji i njihove lične ambicije. Od političara i generala do njihovih porodica, svaki pojedinačni lik ima svoje karakteristike kao što su vojnička kompetentnost, lojalnost režimu, tendencija ka korupciji i mali milion drugih faktora, osobina i karakteristika, koji su definitivno najjača strana ove igre. Jedan od centralnih fokusa je upravo i njihova lična ambicija, gde bukvalno svaki od njih ima neku svoju ličnu ambiciju koju želi da postigne i vi ćete morati da birate hoćete li mu pomoći da to dostigne ili mu u tome odmoći.

Svaka akcija ima svoje posledice, recimo da neki rimski senator pretenduje da postane Cenzor u republici, međutim ima visoku tendenciju ka korupciji i vi ne želite da mu to dozvolite već želite nekoga mnogo boljeg na tom mestu. Međutim, njegova porodica je veoma uticajna i recimo da su njegova braća vrlo sposobni, popularni generali koji komanduju sa nekoliko vaših prekaljenih legija, koji će stati na njegovu stranu, u slučaju da nešto krene naopako. Međutim, pošto su popularni generali, ne možete ih smeniti, jer su im vojnici veoma odani i igra vam to ne dozvoljava, a sa druge strane nemate dovoljno veliku vojsku i dovoljno sposobne druge generale, da ih porazite u otvorenoj bitci, ukoliko do toga dođe.

Igra je prepuna ovakvih političkih intriga i dobro ukombinovana sa širom vojnom, političkom i ekonomskom situacijom u vašoj državi i šire i samim tim definitivno jedna od najjačih aspekata Imperator: Rome-a, pravo uživanje za ljubitelje ovog žanra! Ratovi i bitke su takođe dobro odrađeni i definitivno ima naznaka da će u budućnosti biti još bolje ispeglani. Bitke funkcionišu po starom dobrom Paradoxovom „dice roll“ sistemu, ali ovog puta sa nekoliko novih faktora, kao što su odabir taktike i pristupa bitci i sistem rasporeda jedinica u borbenoj liniji. Ovi sistemi su previše kompleksni da bismo ih ovde objasnili, ali ono što je bitno je da se bitke ne odlučuju striktno nasumičnim bacanjem kockice i dobrim generalom i to je odlično.

Mapa je ogromna i vrlo detaljna, a sama topografija terena je umetnički prelepo odrađena i ima pregršt modula, od političke karte sveta, religijske, kulturne, administrativne itd. Definitivno, jedna od jačih strana ove igre, koju pasionirani stratezi obožavaju! Za sada postoji samo jedan kampanjski scenario, a to je 300. godina p.n.e. i u kojem, standardno za Paradoxove strategije, možete igrati sa kojom god državom želite. Igriva mapa se prostire od Atlantika na zapadu, Skandinavije na severu, Etiopije na jugu pa sve do Indije i Tibeta na istoku i samim tim je jedna od, ako ne i najveća igriva mapa u Paradoxovim istorijskim strategijama…

VAE VICTIS

Međutim, uprkos naizgled velikoj dubini igre, vrlo brzo se stiče utisak da koliko je Imperator: Rome enormno širok u veličini sveta, država i likova, toliko je i plitak u samom gejmpleju. Primera radi, sve vojske u svim državama su apsolutno iste, u smislu da ne postoji razlika između rimskih legionara, makedonskih falangista i germanskih varvara, sve se to vodi kao iste „Heavy Infantry“ jedinice. Jedine razlike proizilaze iz geografskih predispozicija, pa skandinavska plemena ne mogu regrutovati borbene slonove, što je i logično.

Sve ostalo je, nažalost, isto. Religija, tehnologija, taktike borbe, apsolutno sve frakcije mogu raditi iste stvari, što zapravo ima katastrofalni efekat na gejmplej, jer na taj način su vam kampanje koje igrate sa Rimom i sa nekom hinduskom kraljevinom u Indiji vrlo slične, jer kad se podvuče crta, praktično radite sve iste stvari. Novi državnički i religijski elementi koji su uneti se takođe ne razlikuju od države do države, a mnogi njihovi aspekti su nepotrebno pojednostavljeni (da ne kažemo zaglupljeni) i time je užitak u igri značajno pogoršan.

Primera radi, problem nestabilnosti u državi, kao jedan od glavnih izazova igraču, može rešiti sa dva klika i to momentalno, samo potrošite par bodova odavde i par bodova odande i rešen problem, zemlja stabilizovana preko noći. Takođe, u kampanjama je primetan jako mali broj ozbiljnih dešavanja tj. većina nasumičnih „iventova“ koji se dešavaju su vezani upravo za one desetine i stotine ambicioznih likova, čija imena vrlo brzo zaboravite i čiji opis „iventova“ uopšte ne čitate, već samo pročitate koje opcije su vam date i šta je posledica koje.

Da stvar bude gora, posledice tih „iventova“ su uglavnom vezane za same te likove, tako da vi uopšte ne morate previše brinuti o dešavanjima u vašoj državi, već samo čuvati malo para, političkih i religijskih poena u šteku, čisto da reagujete kada neki od likova izgubi previše lojalnosti ili se nešto drugo problematično desi, a o čemu će vas igra opet sama na vreme upozoriti. I ponovo, čak i ti „iventovi“ vezani za likove se ponavljaju od frakcije do frakcije, isto kao što se posvađaju dva rimska senatora tako se posvađaju i dvojica plemenskih starešina u Galiji i vi i u jednom i drugom slučaju odlučujete na čiju stranu da se svrstate ili se ne svrstate ni na jednu i izribate ih obojicu, pa od obojice izgubite malo lojalnosti itd. Itd. Dakle, nije problem u samim „iventovima“, nego u manjku njihove raznovrsnosti i nedostatku ozbiljnijih, grandioiznijih događaja, sa ozbiljnijim posledicama.

Diplomatija je takođe slaba tačka u ovoj prvoj verziji igre. Postoji vrlo malo naprednih diplomatskih opcija iznad standardnih savezništava, dozvole prolaska vojske kroz teritoriju i tome slično. Poboljšanje odnosa sa drugim državama se radi jednim klikom i to trošenjem jedne vrste bodova, polaganje prava na tuđu teritoriju (tj. priprema povoda za rad –„Casus Belli“) se takođe radi jednim klikom i potrošnjom iks ipsilon bodova i obavljeno je iste sekunde. Još uvek fale mnoge ključne diplomatske opcije, čije nepostojanje vam vezuje ruke i uproštava (čitaj: kvari!) igru na diplomatskom planu i sve što vam ostaje je da golom silom vojnika ili golom silom iks ipsilon bodova rešite sve probleme…

ZAKLJUČAK

Kao što smo rekli na početku, mi smo iz one optimistične ekipe, koja je dobro upoznata sa Paradoxovim radom i koja zna da svaka Paradoxova igra na kraju postane vrhunsko ostvarenje i kultni hit. Takođe, naglasili smo da su Paradoxove igre i prvog dana sasvim igrive i solidne celine, što je i slučaj sa Imperator: Rome. Pojedinci su imali i probleme sa multiplejerom i krešovima, ali to je već postala norma kod izlaska svake nove igre, do prvog peča.

Konačni zaključak i ocenu za Imperator: Rome ćemo, stoga, dati na osnovu onog sadržaja koji igra trenutno ima da ponudi i na osnovu njenog „replayability-ja“ i veka trajanja, a ne na osnovu onoga što će biti za godinu, dve ili tri. Paradoxove igre, po pravilu, imaju beskonačni vek trajanja kada se do kraja ispeglaju i kada bude dostupan celokupan zamišljeni sadržaj, kao i apsolutno nezamenljivi, vrhunski gejmplej, neosporno prvi u svojoj klasi.

Imperator: Rome, nažalost, u ovom trenutku nema dug vek trajanja, nakon prvobitne fascinacije šarolikim frakcijama i sitnim novinama i još uvek nema sve one gejmplej elemente, koje bi zadržale prekaljenog Paradox igrača na njoj, umesto da se vrati na stari, dobri, modovani EU4 ili CK2.

Autor teksta: Stefan Jevtić