Immortal: Unchained

Posle ogromnog uspeha Dark Souls franšize, među igračima se javila želja za još igara takvog tipa, gde je akcenat stavljen na ludačku težinu i kvalitetan dizajn nivoa. Nažalost Immortal: Unchained, igra koja je tu ideju implementirala u pucačinu iz trećeg lica, ne uspeva da je realizuje na pravi način, već nudi neko poluiskustvo. Tokom igranja se oseća praznina u atmosferi i manjak detalja, što stvara osećaj nedovršenosti, a paprena cena od skoro 50 evra čini igru još odbojnijom.

Prilikom pokretanja kampanje, igrač treba da napravi svog lika i da mu odabere rasu. Pored samog izgleda, mogu da se menjaju i opšte karakteristike lika, tako što se biraju klase sa unapred definisanim sposobnostima. Podešavanja su zanimljiva i jednostavna, a kreiranje lika pruža dosta mogućnosti, od onih opštih kao što su izbor pola, pa do nekih manje važnih, ali interesantnih kao što je odabir tetovaža. Uvod u priču je propraćen zanimljivim ilustracijama i naratorom koji daje opštu sliku radnje, ali kada krene akcija, igra postaje totalno razočaranje. Prvi nivo je osmišljen da bude tutorijal, ali nije ništa nalik na to, već se svodi na besomučno trčanje kroz raznorazne hodnike koji izgledaju potpuno identično. Dizajn nivoa je loše odrađen, a naročito bode oči loš raspored saveta. Da li možete da verujete da vam igra tek pred sam kraj nivoa stavlja do znanja da shift dugme služi za trčanje? Što se tiče grafičkog aspekta, osim glavnog lika koji ima dobre teksture i opak izgled, ostali likovi i objekti su obojeni u istoj kombinaciji boja, što znači da se ništa posebno ne ističe. Iako je propraćena moćnom muzikom, igra ne pruža ni na trenutak snažan i veličanstven doživljaj.

Igra funkcioniše na sličan način kao i Dark Souls. Svet je otvoren za istraživanje i pronalaženje tajnih lokacija, dok su neprijatelji i oprema raspoređeni na tačno određenim mestima. Umesto logorske vatre (čekpointa), ovde je prisutan obelisk kod koga se unapređuju sposobnosti, ali i oružja i oprema. Od pomogala za preživljavanja na početku se dobija puška, pištolj, inekcija za regeneraciju i bomba. Svaka puška ima i svoje specijalni napad, pa tako npr. pištolj može da ispali “led” koji usporava neprijatelje. Neprijatelji su raznovrsni, ali nisu ni malo upečatljivi i interesantni. Njihov način kretanja je čudan, pa nikad niste sigurni kako će da odreaguju, što je jako loše kod ovakvog tipa igara. Jedna od iritantnijih stvari je ta što treba svaki put da držite dugme da biste pokupili neki predmet, što bespotrebno zamara, a praktikuje se u poslednje vreme i kod drugih kvalitetnih igara. Za pohvalu je to što je igra veoma izazovna, ali vas to nažalost ne motiviše za dalje igranje pored silnih negativnih stvari sa kojima se susrećete. Nisu problem bagovi i gličevi koji su vrlo česti, već je problem u neprivlačnom i neupečatljivom ambijentu, kao i u lošem rasporedu i dizajnu likova i stvari.

Mislim da bi ova igra uz neki drugi ozbiljniji razvojni tim mogla da postigne mnogo više i da bi uspela da pridobije publiku jer ideja je na pravom mestu, ali je realizacija očajna. Toadman Interactive je očito precenio svoje mogućnosti i za to ne postoji nikakvo opravdanje. Vreme će pokazati da li je glavni motiv za pokretanje ovog megalomanskog projekta bio sitan i brz keš ili želja da se ovaj projekat uspešno realizuje do kraja.

Autor teksta: Filip Kojić

Koliko li sam puta samo kliknuo “ne”, umesto “da” zbog glupog rasporeda dugmića.