U poslednjih par godina svaki put kada izlazi nova Final Fantasy igra nastojim da dočaram njenu uspešnu formulu. Sve je započelo sa Remake VII i nastavilo se izlaskom Enwalkera za FF XIV, kada je naglo porasla popularnost ovog MMO naslova. Sredinom prošle godine izašao je i Final Fantasy XVI – pravo “filmsko” iskustvo sa mnogo bombastičnih momenata čija je jedina mana uprošćeni sistem borbe. Pored svega toga, Rebirth je sigurno moj omiljeni naslov koji smo dobili u skorije vreme.
Kada je Final Fantasy VII izašao 1997. godine dogodila se revolucija u RPG žanru. Do tada je bilo pokušaja da se napravi malo kompleksniji narativ, ali je VII srušio sve barijere. U novijoj eri gejming industrije, podela rimejka “sedmice” na tri dela je ispala kao prava odluka, iako je u tom momentu izgledala kontroverzno. Sada je na raspolaganju neuporedivo razvijenija tehnologija, a dodatno vreme provedeno u svetu je samo bonus. Teško je govoriti o narativu direktnih nastavaka u serijalu kao što je to Rebirth, pa ću prekočiti bilo kakvu diskusiju o priči. Neophodno je odigrati prvi deo kako bi bilo šta imalo smisla. Nisam siguran da li da preporučim da se završi ili preskoči Crisis Core jer razotkriva jednu od najzanimljivijih misterija koja se postavlja na početku Rebirtha.
Nije se mnogo toga promenilo u borbama u odnosu na Remake. Sada je na raspolaganju ipak više alata za igrača, kao što su npr. sinhronizovani napadi. Odmah na početku je dostupno 5 likova, pa je moguće eksperimentisanje sa različitim kombinacijama, a vremenom se priključuje još saboraca. Sve borbe se vode u realnom vremenu, a vreme se usporava svaki put kada želite da izvedete neki od specijalnih poteza ili da bacite magiju. Party se sastoji od 3 lika, od kojih jednom direktno zadajete komande, dok ostalima možete da dajete naredbe. Saborci su nažalost lošije programirani, pa je potrebno da se o njima stalno vodi računa.
Materia je opet glavni izvor snage, pa je njena kombinacija najbitniji izbor u celoj igri. Od nje zavisi koje magije, akcije ili bonuse svaki od članova družine imaju. Ako se borba oduži, otvara se opcija za pozivanje jednog od legendarnih stvorenja koja mogu da ožive pale saborce ili da omoguće lako čišćenje protivnika. Nekada borbe mogu da budu jako frustrirajuće, pogotovo na početku igre, ali kada se arsenal malo poveća i kada se stekne navika za sisteme borbe, sve postaje mnogo lakše. Raznovrsnost protivnika je ogromna, a sve borbe sa velikim neprijateljima su zanimljive i jedinstvene.
Za Open world najbolji izraz koji mogu da iskoristim je tematski park: nije potpuno otvorenog tipa i podeljen je u 6 manjih zona. Svaka zona se poprilično izdavaja i sadrži dosta zanimljivog sporednog sadržaja, mini igara i mesta za istraživanje. Završavanjem različitih zadataka otkrivate više detalja vezanih za zonu u kojoj se nalazite. Rebirth je veoma ponosan na novu Kartašku igru, Queen’s Blood, koja se u nekim trenucima pojavljuje i u glavnoj radnji. Dobra vest je da ne oduzima dosta vremena, a pritom je i zabavna. Sve vreme dok sam israživao svet i rešavao glavne zadatke imao sam osećaj da sam na jednoj velikoj avanturi u svetu koji prolazi kroz velike promene.
Prvi put mogu da kažem da je značajna razlika između grafičkog i performance moda na PS5 konzoli. Osećao sam se primoran da koristim grafički mod da bih mogao da uživam u tome koliko je Rebirth lepa igra zato što je performance mod previše mutan. Oblasti nisu preterano velike, ali su prepune vidikovaca sa kojih mogu da se vide lepote ovog sveta. Na svakom koraku mogu da se primete detalji koji oživljavaju svet Gaie. Da se FF VII Rebirth nalazi u bilo kojoj drugoj franšizi mogao bih da kažem da je muzika fantastična, ali su ipak XIV i XVI izgleda nedostižni u ovom segmentu.
Trenutak koji ću sigurno pamtiti je kada sam prvi put izašao u svet i ugledao vetrenjače u daljini; odmah me je obuzela želja da otrčim do njih. Kada sam stigao na svoje odredište zapanjio me je nivo detalja njihovih mehanizma koji ”štrče” iz kamene građevine. Svet je prepun ovakih detalja, a svaka zona ima neke svoje zanimljive osobenosti. Takav je svaki aspekt ovog naslova! Rebirth je ono čemu bi svaki nastavak trebalo da teži – unapređenje u svakom pogledu i smislu. Jedva čekam da vidim kako će se ova trilogija završiti, a do tada preporučujem da svako koga zanimaju RPG naslovi da šansu FF VII, jer se neće pokajati.
Autor teksta: Milan Popović
Za potrebe testiranja, igru ustupio ComputerLand