Devil May Cry 5

Retko se kod video igara sreće serijal koji je konzistentan, a obično i kada uspe da održi stabilno stanje, onda naprasno prestane da postoji. Možda se neko neće složiti, ali upravo tu retku dugotrajnost poseduje Devil May Cry franšiza, koja nije odlutala od izvornog koncepta, već je postojeću šemu nadogradila. Konzistentnost se ogleda prvenstveno u istovetnoj atmosferi i prenaglašenom humoru, dok je nadogradnja išla ka poboljšanju animacija, odnosno izgleda poteza, pa i broja mogućnosti koje vam stoje na raspolaganju.

Kako je serijal napredovao, tako su se i odnosi između likova produbljivali, a vremenom su se pojavili i novi koji su proširili priču. Ikona serijala je definitivno Dante koji je prepoznatljiv po upadljivom i arogantnom načinu ponašanja. U četvrtom delu Dante polako gubi na značaju, a svoju ulogu postepeno prepušta Nerou, dok u petom pored njih dvojice javlja se još jedan glavni lik po imenu V. Ovoga puta stvar se zakomplikovala tako što se niotkuda pojavio snažan neprijatelj po imenu Urizen, a njih trojica pokušavaju da ga spreče da uništi svet. Neobjašenje okolnosti i postepen razvoj radnje na lep način uvlače igrača u priču. Događaji se polako i pravim redosledom objašnjavaju, ali pred sam kraj kada se sve kockice poklope dobija se radnja tipične španske serije.

Iako vas igra na pravi način upoznaje sa neprijateljima, većina protivnika izgleda slično, a retko koji demon će vam se urezati u pamćenje. Poptuna suprotnost su ljudski likovi koji su perfektno osmišljeni, tako da izgledaju autentično i živopisno.

Prenaglašeni humor – karakteristika DmC serijala

Devil May Cry 5 vrti sličnu ploču kao i prethodni delovi, gde je cilj ne samo da se izmlate neprijatelji, već da se što atraktivnije poraze. Ako se ovako gleda na igru, onda prva pomisao jeste ta da se zapravo radi o čistoj tabačini, ali ipak data vam je prilika da se krećete slobodno i da istražujete nivoe i njegove tajne. Na kraju svake borbe sledi ocena koja određuje broj poena koje ste zaslužili, što je za igrača veoma važno jer tako dobija nagradu u vidu raznobojnih orbova koji služe za unapređivanje i regeneraciju likova. Pošto igra nije isključivo fokusirana na makljanje, već pruža i dozu slobode u odlučivanju i istraživanju, narod je takav žanr, postavljen u treće lice nazvao hack ‘n’ slash, a njegovi tipični predstavnici pored DmC serijala su Bayonetta, God of War i Ninja Gaiden.

Nero – njegov mač i rukavice u borbi sa bosom

Capcom je uspeo da na pravi način reguliše pitanje težine, tako što je dao opciju za novajlije i veterane. U startu se za početnike sve svodi na kliktanje jednih istih dugmića, bez neke posebne logike. Potrebno je neko vreme da se igrač ušnira u osnovnu šemu i da počne da vežba novootkrivene poteze. Zato je jako bitno da se vežbaju udarci, ali i da se otkriva svet i njegove tajne. Jedino tako može da se oseti pravo Devil May Cry iskustvo.

Svaki lik ima poseban set opreme i veština koji se zasebno otključavaju uz pomoć crvenih orbova. Najveće iznaneđenje je novi lik V koji ne može da se direktno konfrontira, već šalje svoje “ljubimce” na neprijatelje. Ovaj novi pristup je poprilično osvežio igru, pa je donekle u drugi plan bacio kombat mehanike Neroa i Dantea, koji su u osnovi veoma slični. Nero svoj pristup bazira na maču i raznoraznim rukavicama koje mogu da ispaljuju različite vrste projektila, dok je Dante opremljen većim arsenalom i poznavanjem širokog spektra tehnika. Za sva tri lika tajming je veoma bitan, što znači da potezi treba da izvode brzo i u pravo vreme. Naravno, ne svodi se sve na napade, već je potrebno i da se ponekad udarci neprijatelja izbegnu.

V i njegova tri “kućna” ljubimca

Pravi izazov nastupa onda kada treba da se poraze bosovi koji su dosta jači, kako po pitanju udaraca i magija, tako i po pitanju količine helta. Uz pomoć crvenih i zlatnih orbova moguće je kupiti oživljavanje, što znatno olakšava igru. No, glavni cilj treba da bude da se sa jednim životom poraze svi glavni protivnici. Postoji mnoštvo različitih orbova, pa tako zeleni služi za osvežavanje zdravlja, dok plavi za proširenje broja helti. “Prodavnica” je osmišljena tako da se sa crvenim orbovima sve kupuje, a svaki lik može da unapredi svoje osnovne veštine i oružja. Postoje i tajne sobe koje otključavaju zasebne nivoe, a njihovim rešavanjem dobijaju se raznorazne pogodnosti za dalje napredovanje. Ono što zapravo čii igru najzanimljivijom je to što postoji velika raznovrsnost neprijatelja i boss bitaka koje se javljaju skoro na svakom nivou. Atmosfera je upotpunjena kvalitetnom muzikom koja u potpunosti odgovara stilu Devil May Cry franšize, a ako vam se nešto ne svidi u glavnom meniju postoji opcija za izbor pesama.

Kakva je grafika? Smeta malo ovo osvetljenje…

Tehničkih problema ima vrlo malo, a što se tiče optimizovanosti – DmC 5 radi perfektno na kompu i konzolama. Ponekad se dešava da u toku borbe, gde postoji višespratnost, “ljubimci” počnu da lošije reaguju na kontrole, odnosno da napadaju protivnike koji se nalaze ispod ili iznad vas, a ne u vašem nivou. Takođe, ume da zasmeta i to što je loše obuhvaćeno polje odakle se vrši interakcija između lika i prodavnice, pa umesto da uđe u nju, vaš lik skoči u vis. Interfejs i meniji su jako pregledni i brzi za korišćenje, što je redak slučaj kod japanskih igara.

Za razliku od naslova kao što je Dark Souls, koje vas odmah psihički zlostavljaju svojom težinom, ova igra vam ipak daje šansu da je naučite. Kasnije, postepenim napretkom i vežbanjem igrač može  u potpunosti da uživa u savršenim animacijama i moćnim potezima koji mu stoje na raspolaganju. Peti deo je uspeo da nadmaši svoje prethodnike, tako što je uveo zanimljive novitete za već postojeće likove, ali i doveo jednog novog koji se totalno razlikuje. Tako nije izgubljena draž i prepoznatljivost serijala, a dat je jedan dobar razlog više da se kupi nova igra.

Autor teksta: Filip Kojić

Za potrebe testiranja, igru ustupio CD MEDIA.