Crisis Core: Final Fantasy VII – Reunion

Final Fantasy VII se smatra za jednu od najuticajnijih igara u serijalu. Iako je u pitanju velika franšiza, sedmica je postala sama po sebi serijal, kome ne manjka sadržaja u vidu spinoff igara i filmova. Možda najbitniji deo cele te sporedne istorije je Crisis Core, zato što uspostavlja put za dva najbitnija lika u sedmici (Clauda i Sephirota), odnosno direktno prethodi događajima iz glavne igre. Prvobitni naslov je bio samo PSP verzija, pa je vreme učinilo svoje, zbog čega je remaster morao da značajno popravi sve nedostatke starog izdanja. Nažalost, iako sam čuo mnogo pozitivnih stvari o ovom naslovu, malo toga je uspelo da me oduševi.

Dešavanja u Crisis Coreu prate Zacka, optimističnog mladog SOLDER-a, koji želi da postane heroj. SOLDER-i su supermoćni ratnici koji su prošli kroz različite oblike genske terapije, a prepoznatljivi su po izrazito plavim očima. Posle pobede u poslednjoj borbi u ratu sa Wutaj klanom; Angel, Zackov mentor i Sephirotov najbolji prijatelj, se odmetnuo, a razlog ostaje nepoznat. Prvi deo igre je potpuno ludački i besmislen, ali na svu sreću, kako Cloud nastupi na scenu, stvari postanu sve zanimljivije. Iako je glavni junak jednostavno osmišljen kao lik, on ipak uspeva da na svojim leđima nosi celu igru.

Borbe su monotone, nezanimljive, uključuju mali broj sposobnosti koje mogu da se iskoriste, a 10-ak protivnika se konstantno ponavlja. Međutim, i pored svega toga, našao se jedan aspekt igre koji potpuno uništava igrački doživljaj, a naziva se DMW. U pitanju je slot mašina koja se nalazi sa leve strane ekrana i konstantno se obrće. Na njoj se nalaze 3 slike i 3 broja, a u zavisnosti od toga šta se poklopi, dobijate različite bonuse, poput neuništivosti, različitih barijera, specijalnih poteza i prizivanja. Ono što je izrazito loše vezano za DMW jeste činjenica da je čak i levelovanje lika prepušteno nasumičnosti, što je potpuni apsurd.

Sistem borbe na prvi pogled izgleda komplikovana, sa dva različita resursa u borbi (MP i AP), gomilom materije, koja daje različite sposobnosti u vidu magije ili specijalnih poteza. Međutim, vrlo brzo i lako mogu da se pronađu dve najjače materije u igri, koje sve ostale prave beskorisnim. Postoji skoro 300 misija, međutim mali broj njih je zapravo zanimljiv, a doživljaj ubija konstantno lutanje kroz iste hodnike kako bi se došlo do njih.

Crisis Core – Final Fantasy VII ima malo toga da ponudi nekome ko već nije fan franšize. Meni, kao novopečenom ljubitelju, koji je tek sa rimejkom ušao u FF VII vode, služio je samo kao upoznavanje sa dvojicom protagonista ovog serijala. Nažalost, borbe su isuviše jednostavne i dosadne, što mi je umalo ubilo želju da igru privedem kraju. Jedina svetla tačka je Zack, koji je uspeo da kao glavni lik učini igru zanimljivijom.

Autor teksta: Milan Popović

Za potrebe testiranja, igru ustupio ComputerLand.rs