Company of Heroes 3

Kada je reč o strategijama vezanim za Drugi svetski rat, Company of Heroes me je najviše privlačio svojom grafikom. Sećam se kako bi pri izlasku svakog dela, moja konfiguracija zapomagala, boreći se da pokrene igru na minimalnim podešavanjima. Što se tiče samog načina igranja, više sam preferirao neke druge naslove, poput Blitzkriega i Men of Wara. Nažalost, izlaskom trećeg dela, pao je u vodu i taj nekada upečatljivi grafički segment, koji me je pre asocirao na Company of Heroes.

Tokom testiranja najviše sam se fokusirao na samu kampanju, ali sam imao prilike i da se oprobam u onlajn mečevima. Kampanja je podeljena na dva fronta – Italijanski i Severnoafrički. Italijanski je kompleksniji i odlikuje se taktičkim i strateškim ekranom. Taktički pruža prepoznatljiv RTS način igranja koji se nije fundamentalno promenio u odnosu na prošla dva dela. Prisustvo strateškog ekrana je trebalo da igru učini kompleksnijom, ali nažalost kampanja je otišla ka dosadnijem i usporenijem pravcu.

Strateski ekran

Naime, strateški ekran podseća na turn-based aspekt Total War igara. Zapravo u pitanju je bleda kopija istog, potpuno suvišna iz mnogo razloga. Igrač putem strateškog ekrana upravlja resursima, teritorijama i jedinicama. Zauzete lokacije donose različite benefite – npr. igraču se zauzimanjem luka povećava maksimalni limit po pitanju populacije, odnosno jedinica. Iako na prvi pogled ideja ne deluje loše, strateški ekran ne nudi tu slobodu koja postoji u Total War naslovima.

Multiplayer meč u punom jeku

Razlog tome leži u činjenici da ste u obavezi da pratite glavne misije, koje vas vode na isti put, šta god odlučili. Mislim da kampanju čini lošijom start od nule, odnosno činjenica da protivnik drži veliki deo Italije, a vi samo jednu luku. Razvojni tim je možda mogao da napravi nekakav balans po pitanju teritorija. Postavka je mogla da bude nešto ravnopravnija, pa bi možda onda i strateški aspekt bio kompleksniji. Ovako sve se uglavnom svodi na agresivna teritorijalna osvajanja, gde se izuzetno malo razmišlja o samoj odbrani.

Taktički deo je jedino zanimljiv kada su u pitanju operacije vezane za glavne misije. Tada bitke imaju svoju priču i svoj tempo, a pre svega svoju raznovrsnost. Nekada se od vas traži da npr. detonirate, popravite, a nekada i da zaštite most. Tako i po pitanju drugih stvari, bićete u obavezi da spasete partizane iz italijanskog pokreta otpora, da eliminišete snajperiste sa određenih delova, detonirate nemačke magacine i sl. Dakle, tada postoji raznovrsnost, ali u međuvremenu, dok se probijate do tih glavnih misija putem strateškog ekrana, moraćete da bijete obične bitke, koje se svode na par varijacija kontrole određenih pozicija.

Malo promotivnih fotografija

Zbog svega navedenog, strateški ekran odaje utisak nedovršenosti i suvišnosti. Radije bih voleo da imam isključivo raznovrsne misije, sa svojom pričom i specifičnim zadacima. Jednostavno, strateški deo ne nudi taj osećaj zadovoljstva i uspeha koji postoji u Total War franšizi, već deluje kao totalno gubljenje vremena u iščekivanju bitaka. Srećom pokretanjem Severnoafričkog fronta, gubi se iz vida taj zamarajući turn-based segment.

Primer baga: “Podvodni padobranci”, elitna jedinica koja roni Mediteranom i proganja nemačke ratne podmornice

Company of Heroes 3 ne deluje kao dostojan naslednik prethodnih naslova. Način igranja je ostao neizmenjen, što nužno ne mora da znači nešto loše. Borbe su i dalje zabavne, naročito u onlajn formatu, ali grafički igra nije nešto odmakla u odnosu na drugi deo. Ništa me posebno nije impresioniralo, niti mi je ostavilo jači utisak. Daleko od toga da je igra loša i neigriva, mislim da ljudi preteruju na internetu sa kritikama. Strateški aspekt me je ubio u pojam, ali mi je probudio nadu da bi možda Total War mogao da dobije igru koja pokriva tematiku Prvog ili Drugog svetskog rata.

Autor teksta: Filip Kojić