Istorijski gledano, Assassin’s Creed serijal drži posebno mesto u gejming svetu, naročito prva dva dela koja su napravila revoluciju u svetu video igara. Posle fantastične Prince of Persia trilogije, Assassin’s Creed je bio još jedan u nizu izvanrednih poduhvata koje je Ubisoft tokom 2000-tih stvarao. Proboj interneta i takmičarske scene, manjak ideja i novi standardi u singleplayer igrama doveli su do toga da se stariji serijali muzu do besvesti. Tako smo došli i do 13-og naslova u Assassin’s Creed franšizi koji je pompezno najavljen kao igra koja se “vraća korenima”.
Dokle više sa tim vraćanjem korenima? Zar gejming studiji uz svu modernu tehnologiju nisu u stanju da naprave neko osveženje? Nažalost, ne samo da nisu u stanju da naprave nešto novo, nego nisu u stanju ni da se vrate korenima. Pre otprilike 6 godina, Ubisoft je odlučio da osveži serijal tako što će od Assassin’s Creeda da načini nešto nalik na The Witcher serijal koji je u to vreme već uveliko važio za remek delo.
Nažalost, to je uticalo da sve što smo do tada iole cenili kod Assassin’s Creed serijala – parkur, fluidne tehnike prikrivenog ubijanja “skrivenom oštricom”, pa i borbe sa višetrukom gardom – padnu u drugi plan. Uzeo je maha koncept u kome igra traje oko 40-50 sati, a misije su dosadne i monotone. Celokupni sistem je bio začinjen i ludačkim mikrotransakcijama od kojih su vas čak neke spašavale glupog grajndovanja. Posle ne tako dobrih kritika, Ubisoft je obećao da će se stvari promeniti sa Assassin’s Creed Mirage.
Kul dodatak – filter kao omaž prvom delu
Stvari se jesu promenile, ali ne mnogo na bolje. Skinuti su nivoi (odnosno levelovanje), ali igra je u suštini ostala ista. Nekadašnje veličanstvene animacije, koje su nekad krasile igre, sada nisu možda čak ni na nivou prva dva dela, a kamoli tandema AC Unity/Syndicate. Interakcija između likova je beživotna, njihovi pokreti su često smešni, dijalozi su dosadni i potpuno nezanimljivi. Dobra strana je što igra traje otprilike 15-ak sati, pa je i radnja samim tim konkretnija u odnosu na prethodna tri dela.
Basim, glavni lik ovog dela, je bivši lopov, sadašnji hašašin, koji zbog svog backgrounda bi trebalo više da se oslanje na šunjanje i ubijanje iz zasede, nego na otvorene borbe. Očekivalo se da zbog toga makar animacije pritajnog ubijanja budu bolje u odnosu na direktno makljanje, ali i jedno i drugo izgleda jadno. Pritisneš ‘F’ da ubiješ protivnika iz zasede, a animacije maltene svaki put budu iste. Kreneš u direktan obračun, a udarci izgledaju kao da plišanom igračkom udaraš po lutki.
I na drugim mestima igra je poprilično tanka – zvukovi su loše odrađeni, a glasovna gluma nije baš dobro sinhronizovana sa pokretima usana. Grafički igra izgleda poprilično dobro, u to nema sumnje, ali sa umetničke strane oživljavanje Bagdada iz 9. veka je moglo da bude mnogo bolje. Deluje mi kao da ne postoji jedna jedina građevina koja će mi se urezati u sećanje svojom veličanstvenošču, a kamoli celokupan grad. Kada finalne borbe u okviru svakog čaptera znaju da budu previše lake, bez dobrog sadržaja i specijalnih izazova, onda je jasno zbog čega igra ostavlja kilav utisak.
Assassin’s Focus, jedan od glupljih featurea, označiš neprijatelje i on ih sam ubije
Ono što možda najbolje opisuje mediokritet ove igre jeste mehanika krađe. Igraču se odmah na početku stavlja do znanja da je Basim lopov, a da biste nešto ukrali potrebno je da u pravo vreme udarite jednu te istu tipku u okviru “quick-time eventa”. Zar vam to ne deluje kao previše jednostavan i potpuno neiskorišćen koncept? Celokupno gledano, Assassin’s Creed Mirage je daleko od neigrivog, imao sam volje da ga završim, ali nažalost nije mi bio ni preterano zanimljiv.
Autor teksta: Filip Kojić
Za potrebe testiranja, igru ustupio CDMedia
