Assassin’s Creed Black Flag Resynced

Assassin’s Creed IV: Black Flag je odavno stekao status jednog od najvoljenijih nastavaka u serijalu. Kada se danas pomene Assassin’s Creed, mnogi će prvo pomisliti na Ezia, a odmah zatim i na Edwarda Kenwaya i njegove gusarske avanture. Zbog toga je Ubisoft imao nezahvalan zadatak, trebalo je da osveži igru koju većina igrača pamti pozitivno kroz nostalgiju. Posle nekoliko desetina sati provedenih u Black Flag Resynced izdanju, rekao bih da su u tome uglavnom uspeli.

Grafika je najveća promena i odmah upada u oči. Ne radi se o površnom podizanju rezolucije ili dodavanju nekoliko modernih efekata, već o pažljivo urađenom vizuelnom osveženju koje vrlo često ostavlja utisak kao da gledate remake, a ne klasičan remaster. Arhitektura karipskih gradova izgleda fantastično, vegetacija je bogatija, osvetljenje je znatno prirodnije, a promenljivi vremenski uslovi uspevaju da potpuno promene atmosferu tokom istraživanja. Posebno su impresivni trenuci kada se oluja polako navlači dok jedrite otvorenim morem. Animacije tokom borbe i kretanja takođe deluju modernije nego ranije, mada se vidi da nisu svi segmenti dobili isti tretman. Dijalozi i dalje umeju da budu pomalo statični, likovi često deluju ukočeno tokom razgovora, ali zahvaljujući dobro poznatim karakterima nikada nisam imao osećaj da su potpuno bezlični ili zaboravljivi.

Priča, kao i u originalu, prati Edwarda Kenwaya, čoveka koji više sanja bogatstvo nego slavu Asasina. Sticajem okolnosti upada u sukob mnogo veći od njega samog, između Asasina, Templara i brojnih gusarskih frakcija koje pokušavaju da izvuku korist iz haosa na Karibima. Ne bih ulazio dublje u radnju kako ne bih kvario iskustvo onima koji je prvi put igraju, ali rekao bih da upravo Edward nosi veliki deo igre na svojim leđima. Možda nikada neće imati kultni status kakav ima Ezio Auditore, ali po mom mišljenju vrlo je blizu. Dovoljno je harizmatičan da vas zainteresuje, dovoljno tvrdoglav da često upada u probleme i dovoljno ljudski napisan da njegove odluke imaju određenu težinu.

Ono zbog čega Black Flag i danas funkcioniše jeste gameplay. Posle svih RPG eksperimenata koje smo gledali u novijim Assassin’s Creed igrama, pravo je osveženje vratiti se ovom sistemu. Borbe su fluidne, pregledne i zabavne, parkur je brz i prirodan, a šunjanje jednostavno dovoljno dobro funkcioniše da ne komplikuje stvari više nego što je potrebno. Ovo je možda najbolji podsetnik da starije Assassin’s Creed igre nisu morale da imaju stotine nivoa opreme, gomilu statistika i beskrajno skupljanje resursa kako bi bile interesantne.

Ipak, vidi se da je Black Flag bio svojevrsna prekretnica serijala. Već tada Ubisoft polako koketira sa filozofijom produžavanja sadržaja, pa kampanja povremeno deluje razvučeno. Tu su standardne misije praćenja koje su još tada znale da budu zamorne, kao i poneki zadaci koji više služe da produže trajanje igre nego da donesu nešto novo. Iskreno, mnogo bih radije video više sekvenci koje potenciraju jurnjavu po krovovima, parkur, infiltraciju i borbu, nego još jedno sporo praćenje NPC-a koji uporno hoda brzinom penzionera na jutarnjoj šetnji. S druge strane, kada igra dozvoli da vas jednostavno pusti da istražujete svet, Black Flag je i dalje fantastičan. Slobodno istraživanje Kariba ostaje njegov najjači adut. Odlazak na udaljena ostrva, traganje za blagom, osvajanje novih lokacija i spontano upadanje u manje avanture često su mi bili zanimljiviji od same glavne priče. Linearni segmenti takođe umeju da zablistaju kada nose neku uzbudljivu ideju ili spektakularnu akciju, pa igra uspeva da održava dobar ritam uprkos povremenim padovima.

Naravno, tu je i more, zaštitni znak Black Flaga. Kada se original pojavio, pomorske bitke bile su nešto što se retko viđalo u igrama ovog tipa i predstavljale su pravo osveženje. Danas je utisak ipak nešto drugačiji. Mehanike su i dalje zabavne, ali više nemaju onu dozu spektakla kao pre desetak godina. Posle određenog vremena sve se svodi na različite varijacije iste formule, pa nisam mogao da se ne setim koliko je još davno Sid Meier’s Pirates! u pojedinim segmentima znao da ponudi raznovrsnije aktivnosti na otvorenom moru. Na pojedinim mestima vidi se i gde se štedelo tokom razvoja originala. Dobar primer su fortovi koje osvajate širom mape. Funkcionalno rade posao, ali vizuelno i dizajnerski ostavljaju utisak da stalno obilazite gotovo identične lokacije. To nije veliki problem prvih nekoliko puta, ali kasnije repetitivnost postaje očigledna.

Dopalo mi se što igra u razumnim vremenskim razmacima uvodi nove mehanike i pokušava da osveži iskustvo. Ipak, danas, kada smo svi pomalo navikli na ubrzan tempo i konstantnu stimulaciju koju nameće moderna internet kultura, mislim da je mogla nešto češće da iznenađuje igrača. Nije ovo mana koja ozbiljno narušava doživljaj, ali se ritam igre danas oseća sporije nego što je verovatno delovao 2013. godine. Korisnički interfejs i navigacija ostali su sasvim pregledni i funkcionalni. Sve je dovoljno jasno da nikada nisam imao problem da pronađem sledeći cilj ili aktivnost. Jedino mi je zasmetalo što Ubisoft i ovde nije odoleo potrebi da ubaci popriličnu količinu promotivnog sadržaja za druge proizvode i servise. U pitanju je isključivo singleplayer igra, pa mi je takav pristup delovao suvišno.

Na kraju, teško je ne pomenuti jednu gorku činjenicu koja nema direktne veze sa kvalitetom igre. Samo mesec dana pre izlaska Black Flag Resynced izdanja ugašen je Ubisoft Belgrade studio, iako su mnogi ljudi iz Beograda učestvovali u razvoju ovog projekta. Zbog toga završne špice nose pomalo gorak ukus, jer predstavljaju poslednji trag rada jednog domaćeg tima koji je godinama učestvovao u razvoju velikih Ubisoftovih igara.

Iskreno, originalni Black Flag nisam igrao skoro deset godina, pa najveći deo utisaka nosim iz sećanja, dok sam razlike u grafici dodatno uporedio kroz zvanične najave i dostupne materijale.

Black Flag Resynced verovatno nije igra koja će mi ostati kao najveće iznenađenje godine, pogotovo u periodu kada svi čekamo naslove poput GTA VI koji će gotovo sigurno baciti senku na većinu konkurencije. Ali to ni ne mora da bude. Ovo je pre svega podsetnik zašto mnogi i dalje smatraju da je upravo Black Flag jedan od vrhunaca Assassin’s Creed serijala. Vizuelno osveženje je odlično urađeno, gejmplej je i dalje zabavan, a sloboda istraživanja Kariba ostaje privlačna kao i pre više od decenije. Ima mana koje su ostale zarobljene u vremenu, ali možda je upravo to i najveći dokaz koliko je original bio kvalitetan, čak i danas, kada mu godine više nisu saveznik, Black Flag uspeva da pruži avanturu kojoj se vredi vratiti.

Autor teksta: Filip Kojić

Za potrebe testiranja, igru ustupio CD MEDIA