Aliens: Fireteam Elite

U suštini svako leto je sušno kada je reč o video igrama, ali ove godine po prvi put nisam ni imao želju da eksperimentišem sa nečim novim. Tek pred kraj avgusta mi se otvorila prva prilika da odigram nešto što bi odgovaralo mom profilu. Aliens: Fireteam Elite spada u kategoriju leftfordedovskih naslova, koji obično lepo iskoriste žanrovsku osnovu za implementaciju novih ideja. Popularno ime je tu, atmosfera je tu, priča je tu, no već od samog starta oseti se vonj tankog budžeta.

Radnja je podeljena na četiri kampanje, od koje svaka sadrži po tri misije za čije je prelaženje u proseku potrebno oko 30 minuta. Nažalost, struktura misija je jednolična, u 95% slučajeva svaka se svodi na jedno te isto – očisti hodnik od neprijatelja, pritisni neko dugme, brani se od hordi, i tako sve na ripit. No, ne može se reći da je ubijanje zenomorfa dosadno. Štaviše, meni je bilo poprilično zabavno s obzirom da postoji velika raznovrsnost neprijatelja, od onih manjih, “pacolikih”, pa do krupnijih zverki.

Neprijatelji vuku direktnu i očiglednu inspiraciju iz Left 4 Dead serijala. Jedan je tu da bljuje i baca otrovnu baru, drugi je tu da skače i prepada iz različitih kutaka, treći je tu da bude jak i da lomi sve živo,… Kapiram da već u glavi pravite paralelu? No, interesantno je da to nije jedina vrsta protivnika. Postoje npr. i roboti koji poseduju puške, ali su poprilično glupi, pa ne predstavljaju nikakav izvor zabave. Njih je razvojni tim očigledno ubacio da ubiju monotoniju, ali mislim da su to mogli da reše na bolji ili drugačiji način.

Baza iz koje igrač polazi u akciju ne poseduje nikakav nivo interaktivnosti. U mogućnosti ste da “čavrljate” sa posadom, sterilnog pogleda i ukočenog lica, i da od njih preuzimate određene (uglavnom beskorisne) informacije ili opremu. Igru sam testirao na PlayStation 4 konzoli i nisam bio uopšte zadovoljan kako je igra optimizovana. Po pitanju grafike slična je stvar, prezentacija je veoma kilava, gde god se nalazili, bilo da je reč o svemirskom brodu ili vanzemaljskim pećinama. Ništa ne izgleda impresivno, od atmosfere, preko predela, pa sve do modela živih stvorova.

Pre polaska na misiju, potrebno je odabrati jednu od četiri dostupne klase (demolition, technician, gunner, medic). Moj fokus tokom čitave kampanje bio je na gunner klasi, koja se ističe po tome što može da nanese jaku štetu protivniku. Zenomorfi, iliti ejlijani, nisu baš srećni kada nalete na ovakvog baju. Pored standardnog arsenala koji se sastoji iz puške i sačmare, on takođe poseduje specijalnu veštinu kojom sebi i svojim saigračima povećava fajer-rejt, što u nezgodnim situacijama znatno olakšava čišćenje hordi.

No, moja vernost ovoj klasi ne proističe iz njene jačine, nego iz direktne povezanosti sistema napredovanja i različitih nivoa težine. Prelaženjem misija, vaš lik, klasa i oružje dobijaju na levelu, čime statistički jačate. Za prelaženje novih misija ili starih, ali na većoj težini, više je potrebna “statistička jačina”, od same veštine igranja. Dakle, sistem je potpuno banalan i ne odgovara ovakvom tipu naslova, naročito zbog toga što su misije takve da vas ne vuku da ih prelazite bezbroj puta. Takođe bih napomenuo da klase mogu da se podešavaju – menjanjem oružja, dodataka i perkova.

Iako igra nije uspela da predstavi nešto posebno interesantno ili maštovito, kao što je npr. bio slučaj sa Warhammer: Vermintide serijalom, to ne znači da je Cold Iron Studios, mali i ne tako poznati razvojni tim, skroz promašio poentu. Znam da ljudi dosta smaraju sa ovom tezom, ali ovakve igre jednostavno se ne nabavljaju ukoliko nemate već organizovanu ekipu za igranje. Ako ste te sreće da imate ljude i resurse (mislim da je cena trenutno previsoka), onda vam je zabava zagarantovana.

Autor teksta: Filip Kojić

Za potrebe testiranja, igru ustupio ComputerLand.rs