Čuveni ekran smrti Dark Souls franšize stvorio je jako popularan tip igara koji bismo mogli šaljivo nazvati “čitulja”. U pitanju je žanr koji od igrača zahteva da umire bezbroj puta, sve dok dobro ne prouči igru, a čak i tada ne može u potpunosti da se uzda u svoje veštine. Osnove kod ovakvih igara se svode na što bolje kretanje, odnosno izbegavanje neprijateljskih udaraca, a takođe je jako bitno proučavanje ponašanja neprijateljskih jedinica.
Rad je jedan od predstavnika ovog mučnog žanra koji kod igrača stvara očaj nakon smrti, ali i veliko zadovoljstvo nakon uspešno pređenog nivoa. Na igri je radio čuveni razvojni studio Double Fine, poznat po kultnom naslovu Psychonauts iz 2005. godine. Njihovi projekti su uključivali mnoštvo različitih tipova igara, čiji kvalitet tokom godina nije značajno varirao, a uvek je donosio nešto novo i zanimljivo u konkretan žanr.
Svaki put kada upalite igru izvesna je samo smrt, a svaki novi pokušaj vas vodi na sam početak. Pošto su u pitanju proceduralno generisani nivoi, okolina i raspored neprijateljskih jedinica će biti različiti. No, to ne znači da ulazite u potpuno novi i nepoznati svet, već zapravo znači da su likovi, objekti i predmeti drugačije raspoređeni. Ovakvi naslovi obično stvaraju veću želju za ponovnim igranjem, ali na račun nešto prostijeg dizajna nivoa.
Što se tiče neprijatelja, u početku će se javaljati klasični “prebi me” likovi, dok će kasnije biti prisutni znatno inteligentniji i teži borci. Po mapi je raspoređeno i mnoštvo kvarnih zamki koje se javljaju na blic. Već kod drugog nivoa stiče se utisak da ima previše neprijatelja, sličnog health bara kao i vi, pa vas zli trikovi u vidu eksplodirajućih biljaka samo bespotrebno nerviraju, a ujedno i kvare celokupan doživljaj.
Ono što igru čini posebnom su mutacije koje mogu da zadese vašeg lika, a podeljene su u egzo, odnosno spoljne i endo koje se tiču vaših unutrašnjih karakteristika. Egzo mutacije nude dugačak spisak poteza, uključujući ispaljivanje različitih projektila i bodeža, “piškenje” toksičnih barica, kao i letenje izraslim krilima. Postoji i mnoštvo bolesnih mutacija koje vam nisu od neke koristi, a nekada vam čak i otežavaju funkcionisanje. Što se tiče endo mutacija, obično vas ojačaju ili vas učine imunim na neke vrste otrova.
Apokaliptični svet, prepun mutanata i otkačenih faca, je mesto stalnih iznenađenja. Čovek pomisli da bi u takvom okruženju bilo i pregršt oružja, ali u Radu započinjete avanturu sa smešnom bejzbol palicom. Vaš cilj je da pronađete novi izvor energije i da tako čovečanstvo povratite nadu u bolje sutra. Najbolji partner u tom zadatku su već pomenute mutacije koje se mogu dobiti ubijanjem i aktiviranjem specijalnih stanica. Kroz svet vas prati duboki glas naratora koji procenjuje da li ste rad ili niste. Njegov sud se svodi na prostu logiku – kul je onaj koji mlati, a ne onaj koga mlate.
Najveći problem igre je loše postavljena kamera u izometrijskoj perspektivi. Naime, kada se krećete po mapi, uvek vam je nepregledan donji deo ekrana, pa odatle često naprasno iskoče neprijatelji. Rešenje je moglo da se pronađe u nekoj sličnoj igri, a The Binding of Isaac pruža kvalitetno rešenje. Kod te igre pogled je dat odozgo, što omogućava potpunu preglednost terena. Jedini problem je što je Rad 3D igra, pa bi grafički stil bio narušen implementiranjem te perspektive. Možda je razvojni tim mogao da poveća preglednost tako što bi jednostavno odaljio kameru?
Do sada je izašlo pregršt naslova na sličnu foru, pa se može steći pogrešan utisak da ovaj naslov ne može da ponudi ama baš ništa novo. No mutacije su veoma kul stvar jer ih ima mnogo, a kod igrača se javlja večito pitanje kakve li sve to postoje. Mene je posebno oduševio momenat kada su mi se naprasno noge pretvorile u snažna kopita, spremna da gaze i maltretiraju sve pred sobom. Takvu vrstu iznenađenja nudi Rad i zato mu treba dati šansu, posebno jer je u pitanju naslov genijalnog Double Fine studija.
Autor teksta: Filip Kojić
Za potrebe testiranja, igru ustupio ComputerLand.rs